Knjige i brašno ostavite za sebe, nama vratite dostojanstvo

Pišu novine da je Dragan Đilas, kandidat za gradonačelnika Beograda, na Kalenić pijaci na Vračaru, delio knjige građanima, poručujući tom prilikom da je „sramota koristiti siromaštvo građana i kupovati njihove glasove paketima ulja, brašna, šećera i „besplatnim“ koncertima, koje su Beograđani skupo platili“.

„Odgovor na sve to je knjiga“, rekao je Đilas i širokogrudo najavio darivanje literature (ne znam kojih autora i žanra) do kraja kampanje, a ako njegova lista pobedi, Beogradu će biti vraćeni kultura, umetnost i obrazovanje.

Čovek lepo da stavi prst na čelo i zapita se ko ovde više koga zajebava?

Volela bih, ovim povodom, da mi g. Đilas (i svi ostali kandidati) odgovori na ova pitanja:

Ko je doveo do toga da ljudi žive na rubu siromaštva? Da jedu prevrćući kontejnere, odvezujući najlon kese sa suvim hlebom, i umiru od smrzotina sklupčani i ukrućeni u stanovima bez struje?

Ko je doveo do toga da se glas čoveka može „kupiti“ vrećom brašna, pirinčem iz Indonezije, konzervom pasulja, sa dve litre ulja ili knjigom?

I zašto se uopšte „kupuje“ glas građana, osim ako se veruje da se on može kupiti i da ima cenu?

Ko je doveo do abnormalnog urušavanja dostojanstva čoveka, pa on jadan poseže za tim prehrambenim paketićem?

Ko?

Verujem da će dobar deo Draganovom rukom darivanih knjiga u 70 odsto slučajeva završiti u pećima, da raspire vatru naloženu granama pokupljenim ispred kuće, svoje, tuđe, i one tamo i tamo.

Zapravo, mislim da je mnogo veća sprdnja građanima deliti knjige, nego im dati taj paket brašna. Budimo realni. U situaciji kada narod gleda kako da jedan kraj uveže sa drugim, knjiga darivana od Đilasa mu najmanje može pomoći. Jedino da se udari u glavu i upadne u duboki san dok se sve ovo ovde ne završi, ako se ikada i završi.

Priča o velikom povratku kulture, umetnosti i obrazovanja u zemlji gde plafoni otpadaju sa Klinike za infektivne i svaku drugu bolest mu takođe dođe kao sprdnja. To ne znači da ne treba da se ulaže u umetnost i kulturu, već da nam zaista više nisu potrebne ni neme ni pevajuće fontane, a kamoli gondole.

Ovde su potrebni rezovi, veliki, odsečni, duboki, nemilosrdni da bi se odstranile sve anomalije koje bujaju ko plesanj.

I koje poklon knjiga neće promeniti.

Posebno ne izbori u kojima nam se ko u „Danu mrmota“ stalno nude ista „ozbiljna i kao zabrinuta“ lica, dobro poznata, pa nam i sve nove reči koje izgovaraju zvuče smešno i prazno.

Ovde ljudima nisu potrebni jednokratni paketi hrane, ulja, ni pakovanje toalet papira i pasulja u konzervi, ni knjiga, ni tri knjige.

Ljudima je ovde potreban dostojanstven život. Onaj u kome neće mesecima čekati na preglede dok im tumori rastu ko pečurka posle kiše, u kom neće sami kupovati citostatike, ležati u obrušenim bolničkim sobama sa većom verovatnoćom da poginu od plafona nego od bolesti, u kom neće umirati pre zvanične smrti, toliko i toliko i toliko puta.

Ljudima je potreban dostojanstven život. Onaj u kome neće nikada ni pomisliti da pruže ruku ka paketu brašna, duguljastog pirinča ili ulja. Potreban im je život koji neće preživljavati, već živeti.

Potreban im je život u kom će se njihov rad ceniti, a ne potcenjivati. U kom se više niko nikad neće obesiti zbog neisplaćenih plata, ili zato što nema za mesečnu kartu do srednje škole u susednom mestu.

U kom neće po džepovima prebirati za kutiju antibiotika ili leka za srca, kao uredni zdravstveni osiguranici. U kom majke neće spavati na drvenim stolicama kraj bolničkog krevetića u kom leži njihovo dete. U kom neće čekati pola života u redovima. U kom će moći svoje dete da pošalju na ekskurziju, kupe mu cele patike, novu torbu i knjige za prvi razred škole.

U kom će možda jednom u životu moći da vide more, i u njemu zaplivaju.

Potreban im je život u kom se neće saviti pre nego što im kičma oboli.