„Bol vam ostaje za čitav život. Izlečiti se čak i malo veoma je teško.“

Prošle su tri godine otkako je umrla Jusi, ćerka jedinica Jang Min.

Dvadesetčetvorogodišnjakinji je postavljena dijagnoza raka dojke i bila je primljena u bolnicu sredinom januara 2020. godine u Vuhanu, kineskom gradu u kom su otkriveni prvi slučajevi korona virusa.

Vuhan je bio prvo mesto u Kini – i čitavom svetu – koje je bilo zaključano da bi se sprečilo širenje kovida.

Objava je stigla u ranim satima 23. januara i ljudi su, uplašeni i u neizvesnosti, počeli da beže u noć.

Ta zabrana kretanja, koja je potrajala 76 dana, postaće ključni model za kinesku politiku nulte tolerancije na kovid.

Zemlja je sada odustala od te politike i nedavno je najavila da se aktuelni talas, do kog je došlo zbog naglog otvaranja, bliži kraju.

Ali koliko god Kina išla dalje, Jang to ne može.

Ona kaže da se neće smiriti dok ne bude zadovoljena „pravda“ za njenu ćerku.

Veruje da Jusi ne bi umrla da je vlada upozorila ljude na početku pandemije.

• Koliko ljudi zaista umire u Kini od korona virusa
• Korona virus odnosi sve više života u Kini: Raste potražnja za kovčezima
• Broj stanovnika Kine opao prvi put posle 60 godina

Nulta tačka

Kad je Jusi ušla u bolnicu 2020. godine, Vuhan se spremao za proslavu kineske Nove godine – masovne porodične večere, ulice pune kupaca i grad ukrašen svečanim crvenim, kao što je običaj tokom Prolećnog festivala.

U intervjuu sa autorom knjige, Jang je rekla da Jusina bolest nije pokvarila praznično raspoloženje u porodici zato što su bili sigurni da će se ona oporaviti.

Ono što Jang nije znala je da se gradom i bolnicom širi novi virus.

Vesti o misterioznoj novoj bolesti pojavile su se prvi put u decembru 2019. godine i verovalo se da je ona povezana sa pijacom morske hrane Huanan.

Ali vlasti su uveravale ljude da „nema definitivnih dokaza“ o prelasku bolesti sa čoveka na čoveka.

Potom je broj slučajeva počeo da raste i 19. januara, kad je Jusi dobila temperaturu, Vuhan je već zabeležio skoro 200 slučajeva.

Kad je vlada 23. januara zaključala grad od 11 miliona stanovnika, lekari su rekli Jang da Jusi neće preživeti ako joj ne bude spala temperatura.

Narednih dana, Jusi nije prestajala da kašlje.

Disanje joj je bilo otežano i počela je da povraća krv.

Jang, koja je bila dan i noć uz nju negujući je, takođe se zarazila virusom.

Jusi je umrla 6. februara, nakon što je provela pet dana na odeljenju za intenzivnu negu.

Jang, koja se borila sa bolešću na izolovanom odeljenju, saznala je za to tek dve nedelje kasnije.

Jang je detalje o ovome prenela Murongu Suekunu, poznatom piscu koji je zabeležio njeno i svedočanstvo drugih u knjizi Samrtno tihi grad: Priče iz Vuhana, Nulta tačke kovida.

Dok Jang govori za BBC kaže da joj je suviše bolno da priča o tome, ali ona ipak nastavlja o Jusi i kakav joj je bio život otkako je ona umrla.

„Moja ćerka nije posedovala nikakav poseban kvalitet, ali je bila moja ćerka, i zato mi nedostaje. Tako vam je sa majkama“, kaže ona u suzama.

„Bila je ista kao i sva druga deca. Ponekad je bila veoma nestašna, ponekad me nije slušala, ponekad smo se svađali.“

• Potraga za poreklom korona virusa u zastoju, kažu naučnici
• Poruka iz laboratorije u Vuhanu: Nemamo šta da krijemo
• Zašto je važno da znamo odakle je potekao korona virus

Iako Jang u to vreme nije znala za virus, lekari i medicinski radnici u Vuhanu su posumnjali da nešto nije u redu.

Čen, čije je ime promenjeno da bi mu se zaštitio identitet, radio je u domu zdravlja kad je izbila epidemija.

Ovim poslom bavi se više od decenije i čuo je za nov virus od kolega – mnogo pre nego što je doktor Lin Venlijang, tridesetčetvorogodišnji uzbunjivač koji je umro od bolesti, prekoren od vlasti što „širi glasine“.

Čen kaže da su znali da se radi o korona virusu, ali ne mnogo više od toga.

„Svi smo bili u strahu jer nismo imali predstavu“, kaže on.

„Kad sada pomislim na to, bilo je nezamislivo. Niko nije mogao da pretpostavi da će sve ispasti ovako.“

Iako je zaključavanje Vuhana Peking predstavio kao uspeh, broj umrlih iz prvih nedelja – pre zaključavanja – i dalje ostaje nepoznat.

Luiz, tehnološka radnica u poznim dvadesetim koja je ostala u Vuhanu sa partnerom tokom čitavog trajanja zaključavanja, kaže da je ispočetka bilo zastrašujuće, pre nego što je broj slučajeva počeo da opada.

„Bilo je snimaka tela na podu po bolnicama a hrane nam je skoro bilo ponestalo… Plašili smo se da su nas napustili.“

Tek je početkom aprila – na dan metenja grobnica, kad Kinezi oplakuju svoje mrtve postavljajući bele papire u krug – ona shvatila koliko je grad bio teško pogođen virusom.

Beli krugovi bili su posvuda, a hrizanteme, omiljeno cveće ožalošćenih, bile su rasprodate.

„Niko koga znam nije umro od virusa, ali me je ta scena šokirala“, kaže Luiz.

• Gušenje protesta u Kini, državni mediji cenzurišu punom parom
• Protesti u Kini: Demonstranti ljuti zbog strogih kovid mera, pritvoren i pretučen novinar BBC-ja

Već viđeno

Jang je bila jedna od tih ožalošćenih pre tri godine.

Ona kaže da je deo tog straha i bola ponovo osetila ove godine kad je Kinu zahvatio novi talas infekcije posle otvaranja zemlje.

Ovaj put se zarazila Jangina svekrva, koja je bila u osamdesetim.

„Plašila sam se da bi mogla svakog časa da umre“, kaže ona.

„Uradila sam sve što nisam uradila pre tri godine, sve ono za čim sam žalila što nisam uradila, sve što nisam znala tada, a sada znam.

„Plašila sam se da ću je ugroziti ako budem bila nemarna sa bilo čim… Proveravala sam joj nivo kiseonika u krvi svakog sata.“

Jang se ponovo zarazila kovidom, ali kaže da se nije plašila za sebe.

„Nakon svega što smo proživeli, smrt više ne znači mnogo. Ne želim više da iskusim gubitak člana porodice. Da mogu, umrla bih za svekrvu.“

Njena svekrva je preživela i oporavila se pre početka kineske Nove godine krajem januara.

Ali Jang nije bila raspoložena za slavlje.

Ona se nalazi pod strogim nadzorom otkako je pričala za medije o gubitku ćerke od kovida.

Protestovala je na ulicama i pokušala je da tuži vladu.

Kaže da zahteva „objašnjenje“.

Kina je jednopartijska država, koja ne toleriše proteste koji osporavaju rukovodstvo.

Mediji i internet su takođe u velikoj meri cenzurisani, a mnogi strani mediji su u zemlji zabranjeni.

Ljudi koji govore kritički o svojoj zemlji za strane medije često se suočavaju sa odmazdom – od upozorenje pa čak do pritvora.

Pomoću tehnologije, Kina je takođe uspostavila široko rasprostranjenu mrežu nadzora koji nadgleda podatke iz mobilnih telefona i prati kretanje ljudi.

Jang kaže: „Ljudi su mi na vratima i prate me svuda. Atmosfera za Prolećni festival nije praznična zato što se brinem da ću uticati na moje prijatelje ako budem odlazila na okupljanja. Nisam mnogo izlazila.“

U Vuhanu, prvog dana kineske Nove godine, ljudi posećuju domove onih rođaka koji su umrli u protekloj godini i pale tamjan za mrtve.

„Hrizanteme se prodaju svuda, pogotovo za kinesku Novu godinu“, kaže ona, dodavši da joj je to vratilo teške uspomene zato što je svojevremeno kupila dve korpe cveća za Jusi.

Za Jang, kraj pandemije ne znači povratak normalnom životu.

Pogotovo zato što je na njenim vratima sada postavljena kamera, koja prati svaki njen pokret.

„Ne plašim ih se“, kaže ona.

„Već sam izgubila najdragocenije u životu što sam mogla. Šta još mogu da mi uzmu?“.

Osim Jang Min, sva druga imena su promenjena da bi se zaštitili identiteti sagovornika.

Pogledajte raniji video kada su svi posetioci Diznilenda u Šangaju zaključani zbog jednog slučaja zaraze:

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]