Kešanski: Trpljenje života

Kopao je neku rupu, duboko, kraj ceste. Video mu se samo delić prašnjave glave. Izbacivao je zemlju napolje velikom lopatom, krupnim deformisanim rukama. Čovek krtica.

Rekao mi je da neće nikoga više da trpi, i ništa!

To je rekao da bi opravdao zašto kopa rupe već godinama na poziv onih čija su leđa slaba, a treba im ta rupa ispred kuće zbog nečega. Rekao je da bi opravdao zašto je pod zemljom, a mogao je recimo sa svojom školom biti i van zemlje, van te rupe, u kancelariji, za stolom, bez blata po sebi, bez lopate, sa finom hemijskom olovkom među belim čistim prstima.

Stajala sam blizu te rupe i slušala ga.

Nije mogao da trpi gazdu lažova, nije mogao da trpi što mu kasni plata, pa zbog toga pozajmljuje od koga stigne, pa onda trpi podsmeh i zajedljivost od toga od koga uzima, nije mogao da trpi da češće odlazi po burek sa mesom, nego da radi svoj posao, nije mogao da trpi prodavačicino: „radiš li ti u toj firmi nešto drugo, osim što raznosiš burek?“, nije mogao da trpi što mu gazda obećava sutra ću te prijaviti, sutra ću te platiti, pa plati trećinu, … sutra će sve biti drugačije.

Kopao je po zemlji i po glavi i servirao mi to pred noge kao gotovo jelo.

A šta ja trpim, prošlo mi je kroz glavu. Šta trpim, koga trpim, koliko dugo trpim, da li bih bilo šta trebalo da trpim i zbog koga ili čega?

I onda shvatim da trpim. Nije to mnogo, ali uvek ima nešto što čovek trpi, što guta, a ne jede mu se, što bi drugačije, ali ne može sada, pa trpi dok čeka, pa zaliva nekim sitnim zadovoljstvima ko mlakom vodom iz čaše, da se bolje svari.

Čini mi se da su ljudi počeli da žive život kao trpljenje. Nekako smo navikli da trpimo sve i svakoga i kad treba i kad ne treba. Život kao trpljenje, kakav užas.

Trpi se loš brak radi dece, finansijske sigurnosti, krova nad glavom, i izbegavanja bruke.

Trpi se muškarac nasilnik jer je obećao, kroz suze i kajanje skot je obećao „neću više“.

Trpi se muževa ili ženina rodbina, jer brak je najmanje brak sa jednim čovekom, uz njega ide čitava svita, familija koja sve zna, koja hoće za sve da se pita, koja vam planira budućnost, koja se upliće i vas zapliće.

Trpi se okolina. Jer rado bi ti sve poslao u pičku materinu, ali ti si kulturan, uvek hoćeš da budeš kulturan i pun razumevanja i onda progutaš sve ono što bi im najrađe rekao. I nosaš taj komad u grlu mesecima, pa i godinama, dok se ne zadaviš.

Trpe se laži, gomila laži, jer ubeđuješ sebe da su opravdane.

Trpe se prevare, praviš se da se ne dešavaju. Žmuriš na oko, jedno drugo.

Trpe se gazde, jer ko je još lud da se suprotstavi, posebno danas, posebno kad ti manjka herca da promeniš ono što je iz nebesa očigledno loše.

Trpi se i što je do tebe i što nije do tebe, što ti život namestio. Trpi se godinama.

Znaš šta, rekao je, mogao sam ja sve to da istrpim, ali svo to trpljenje je mene pretvorilo u čoveka koga nisam mogao da trpim. Zbog tog lošeg posla, lošeg gazde, laži, zajebavanja, ja sam postao isfrustriran, svadljiv, ogorčen, besan, grlat, grub prema ženi i deci, grub prema sebi.

Shvataš, čovek će uvek nekoga ili nešto da trpi, to je neminovno, ne živiš na pustom ostrvu, sam sa plodom kokosa i ribama. Komešamo se, dodirujemo, razmenjujemo energije, razgovaramo, takmičimo, odgurujemo, privlačimo, jebemo, volimo, mrzimo, tu smo gde jesmo, zajedno. Koliko god bi hteo sam, ne ide. I zato trpimo. Nažalost, često više nego što možemo da podnesemo. I tu je caka, tu je ključ, shvataš?

U životu treba da trpiš samo do one mere dok te to trpljenje ne deformiše kao čoveka, dok ne načinje grubo tvoje emocije, telo, um. Sve dok se smeješ, radiš, miran si i zadovoljan, to je ok, ali ako zbog trpljenja postaneš čovek koga ne poznaješ, tmuran, turoban, depresivan, očajan, onda nije dobro, tad treba da režeš i menjaš.