Pre neku noć sedim u fotelji čupava, kose natapirane još od jutros, sa nejednakim grudima, u razdrljenoj potkošulji da ih mogu lakše dati detetu, ispijena, bleda, sa flašom Sprita među golim butinama, jer su mi rekli da reguliše muku i povraćanje koje smo svi u porodici zapatili.

Sedim tako preznojana kraj prozora, pas nešto zavija napolju, grizu mu valjda muve uši i telo, komšija stiže iz izlaska, treska vratima polovnog starog auta, čujem i patke, ekcemi me svrbe po dlanovima, jer sam ispirala proso osamsto puta pre potapanja, i onda tražeći nešto na fejsbuku vidim fotku jedne preplanule prelepe devojke. Znamo se od ranije iz viđenja. Ona je otišla iz sela, ja sam ostala u selu. Pozira u bazenu nekog luksuznog odmarališta u fenomenalnom kupaćem sa trakama, preplanula, zgodna, crveno ofarbane i sređene kose, na stolu kraj bazena modni časopis i šampanjac. Napućila je ljubičaste usne. Napravila je odličan selfi. Vična je tome, često naletim na fotke. Na nekoj drugoj fotografiji cunja ulicama tog mondenskog odmarališta sa drugaricama, u rukama su joj papiranete markirane kese. Onda opet fotka iz hotelske sobe u nekom skupocenom belom vešu, silueta muža vidi se u ogledalu. Stavila je srca i napisala love.

zena

Pogledam njene fotke, pa pogledam sebe. Pa opet nju, pa sebe. Pa njene zategnute grudi, pa svoje nejednake, ovu napupljenu i ovu usahnulu. Pa njen beli svileni veš, pa svoju belu otkuvavanjem izmučenu pamučnu potkošulju. Pa njene preplanule noge, pa svoje blede butine. Njen šampanjac i moj litarski Sprite. Pogledam ponovo taj fenomenalan kupaći i setim se svog rasparenog ispranog što trenutno visi preko žice ko mrtav. Pa osmotrim tu hotelsku sobu sa svim tim ogledalima po zidovima i svoju sa išaranom stolarijom i medvedima od kojih proći ne možeš. Kosa nam je obema bila natapirana, s tim što je moja bila čupava, a njena namerno tako oblikovana.

Onda sam počela da zamišljam sebe u toj njenoj preplanuloj koži, kao kako bih se ja ponašala i šta bih radila da sam sada u toj luksuznoj prostranoj sobi, u tom skupom klizavom vešu, sa tim šampanjcem, u tom kristalnom bazenu, u tom trakastom kupaćem, našminkana, oblikovana, nauljena, sa štapom za selfi u rukama. Da li bih plivala i koliko dobro u svemu tome?

sampanjac

Vrteći iznova scenario u kom sam sređena tip top i kilometrima udaljena od svoje sobe, svoje varošice, svojih poslova, deteta, medveda, muvama napadnutog psa, muža što od virusa ko ranjenik hoda, i svog rasparenog dve godine starog kupaćeg, shvatila sam: da je trebalo da budem u njenoj koži, bila bih. I pila bih taj olađeni šampanjac, i listala bih taj modni magazin, i kvasila bih telo u tirkiznoj vodi, i nosila bih taj trendi kupaći, i grudi bi mi bile savršeno jednake, i imala bih dugu sređenu kosu, i radila bih profi selfije i ležala bih u tom niskom ogromnom krevetu.

Ali, nije trebalo. Jer sam ja tako odlučila, osluškujući i prateći neke svoje unutarnje želje i porive. Nisam vezana lancima, nikada me niko nije sputavao.

Mogla bih imati savršeno jednake grudi, ali sam odlučila da dojim svoje dete koliko god ono bude htelo. Nisam odustala čak i kada sam videla da će njeno sisanje samo leve dojke dovesti do ogromnih disproporcija. Sve se to sredi. Ulažem u zdravlje svoje curice. Pa i da se ne sredi, ja nisam samo moje sise. Nešto drugo guram u prvi plan.

Mogla bih imati savršeno isfeniranu kosu svaki dan, bar to danas nije problem, ali ja ne volim savršeno isfeniranu kosu. Uz moj senzibilitet više ide divlja natapirana pomalo neuredna, neočešljana kosa.

Mogla bih imati preplanulo telo. Na svakih sto metara postoji salon sa solarijumom, ali meni se moja bleda put više dopada.

Mogla sam ovog leta na svom telu nositi neki savršeni trakasti kupaći, videla sam ga pre par nedelja u Tržnom centru, pipala, prislanjala, ali ga nisam kupila, pa ni probala, jer sam u tom momentu znala da ću se osećati prilično dobro i u onom starom. Uz to, znala sam da zbog deteta neću mnogo posećivati plažu, pa sam odlučila da novac potrošim na jedan dobar Kuvar za bebu, pamučnu haljinu i par majica na sniženju.

Mogla sam sebi kupiti flašu šampanjca i pijuckati ga na terasi, ali ja ne volim ukus šampanjca, niti volim modne magazine. Ne volim takvu vrstu luksuza.

Da sam imala dovoljno novca, sigurno ni ne bih otišla na to mondensko mesto, već u neku vukojebinu u Indiji na primer, gde bih se fotografisala umotana u marametine, kraj neke svete krave ili budističkog hrama, a ne u svilenom vešu.

curica

Mogla bih imati sobu sa ogledalima, ili skupocenom posteljinom, mogla bih leći na nju i slikati se, ali sam odlučila da imam dete i da dete ima svoje medvede i bojice, koliko god ih hoće i gde god ih hoće. Digla sam trenutno ruke od prekrečenih zidova i ogromnih ogledala, od skupe posteljine, jer tako brzo se zafleka kakom ili bojicom. Biće vremena. A kad ono dođe, ipak bih sobu uredila drugačije, toplije.

Mogla sam umesto patki, kokošaka i kera slušati zvuk metropole, ali sam odlučila da je za sada najbolje da dete podižem u maloj mirnoj sredini, koliko god me ona ponekad frustrirala.

I mogla sam, sigurno sam mogla, imati više novca da sam prihvatila raznorazne ponude, ali sam odlučila da idem sporijim, možda težim, ali meni prihvatljivijim putem.

Šta želim da kažem?

Svako živi svoj izbor. U ovom slučaju ona živi svoj, a ja živim svoj. I trebalo bi da smo obe zadovoljne zbog toga. Ako neka nije, to znači da se zeznula u proceni. Ništa strašno. Sve se to da popraviti.

Važno je samo da zbog svega navedenog nikada ne kažeš za neku tamo preplanulu zgodnu curu „ala se uvalila“ jer živi skupoceno, jer dobija skupoceno, jer nosi skupoceno, jer se valja u skupocenom i da još dodaš „sve joj pada sa neba, a dupetom ne mrda“, jer da si ti tako htela, veruj mi našla bi način da tako i živiš.

Uostalom, ona svojim izborom, koliko god meni ili tebi neshvatljiv ili neprijemčiv bio, ni na koji način ne ugrožava bilo koga. Baš kao što ni ja svojim rasparenim kupaćim, nejednakim grudima, ili ispijanjem Sprita ne remetim bilo koga.

Sve je tako kristalno jasno, ko bazen o kom sam pisala, ali ljudi i dalje neprestano zavide jedni drugima, ne želeći da shvate da svako od nas živi svoje izbore, pri čemu se često neko uvali drugom, a neko se uvali sebi!

Nijedan čovek nije ostrvo

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Podeli
Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Osim ponekad, kad poželim. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene. Ja nisam vaš glasnogovornik, osim ako to poželim.

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here