Sinoć je naš pas imao napad. Nešto kao epileptični napad.
Desilo se u toku šetnje. Bez najave.
Prethodno je trčala, ona, po vlažnoj travi, kvasila svoje šape i moja stopala koja su je pratila. Mirisala je tragove drugih džukaca, obeležavala teritoriju strpljivo i predano, čekala me kod bankomata, čekala me kod napuštene kuće od blata koju bih volela da kupim, čekala me dok sam je gledala i planirala u njoj godine koji stižu.
A onda je, tek tako, legla. Na sred staze.
Telo joj se slepilo sa betonom i počelo da se grči.
Grebala je šapama po stazi, kao da je neko vuče. Negde. A ona ne želi da ode.
Onda je počela da drhti i nije više mogla da se podigne na noge.
Ovo je već drugi put da me ovako plaši.
Prvi put je bio neki veterinar, pozvao ga svekar, popio je rakiju, raširio joj zenice, pogledao u ono što je kakila u dvorištu, rovario po povraćki.
A onda je rekao bilion mogućih dijagnoza. I popio još dve čašice.
Sinoć, dok se tresla na betonu, nije me uplašilo njeno telo koje se grči. Uplašio me je njen pogled. Kao da mi je tim crnim krupnim očima pričala neku priču.
Kao da je htela da me pita šta se događa, da mi kaže da se plaši i da ostanem tu kraj nje, kao da se izvinjavala što me je uplašila, i pokvarila večernju šetnju. Kao da je htela da zna da li će brzo da prođe i hoće li ponovo moći da trči po vlažnoj travi i vuče mene za sobom.
To je bio jedan od tužnijih pogleda koje sam ikada videla. Pogled kakav možete da vidite kod bespomoćnih ljudi. Uplašenih za sebe, za svoj život.
Klekla sam kraj nje i počela da je mazim. Njene bele dlake ostajale su u mojim rukama. Pričala sam joj. Govorila joj da će brzo da prođe. A onda sam pozvala muža, ne znam zašto. Valjda sam verovala da će biti srećna kada vidi da nas je dvoje. Da je ne napuštamo.
Napad je trajao nekoliko minuta. A onda je lagano ustala kao da se ništa nije dogodilo. Zapravo, još uvek je imala onaj pogled.
Nastavile smo šetnju, ne na isti način, ne istim putem.
Ona možda da, ja ne.
Imala je napad, a samo nekoliko minuta pre toga sve je bilo ok. Bila je živahna, pokretna, prkosila je psima iza ograde svojom slobodom.
Pomislila sam po dvestamilioniti put koliko je život tragičan i magičan, melanholičan i uzbudljiv, podmukao i darežljiv. Koliko je nepredvidiv. Koliko ume da iznenadi, a da ni ne pripremi.
Svuda su vozači koji jure, budale koje pretiču, ludaci, manijaci, virusi, strujni kablovi, napukli zidovi, bolesti, nezainteresovani doktori, zalutali gromovi, klizavi podovi…
I to ne može da se izbegne.
Ono što možeš da uradiš jeste da izbegneš sebe, tačnije ono u sebi što ti gorči život.
Možeš da probaš da pobediš sebe. I onaj nagon da sve isplaniraš, da sve iskontrolišeš, da prodišeš tek kad poslažeš kocke.
Nema toga. Uvek fali kocka.
Moraš da budeš iskren prema sebi, jer ako te sutra zakači auto, želiš li da umreš kao čovek koji je živeo lažni život?
Moraš da shvatiš da svakog sekunda možeš da poklekneš kao pas, i da možda ne ustaneš nakon toga.
Moraš da voliš. Ogoljeno.
Moraš da se daješ. Ogoljeno.
Moraš da dišeš. Ogoljeno.
Da hodaš, ne brinući mnogo gde ćeš da stigneš. Negde hoćeš. U to nema sumnje.
Da sam legla na taj pločnik, umesto psa, pitam se da li bih ja imala taj tugaljivi pogled ili bih rekla: „Bez brige psu moj, živela sam otvorenog srca, otvorenog uma, terala sam koliko sam htela i koliko sam mogla“, ili bih joj rekla: „Jebi ga, Lili, bila sam kukavica“.
Ponekad kada popijem koju čašicu više, upoznajem drugu sebe.
Ona čeka da izađe iz tog nekog ugla mog tela, čeka da se opustim.
Tada obično sve vidim jasnije, kao da se s očiju digne gusta magla. Telo zavapi za dodirima, uši za varljivim rečima, prsti bi da se upliću, telo da se prepusti, da pobegne iz grča koje preterano razmišljanje rađa. Kao da ulazim u pararelni svet u kome više nije važno šta će se dogoditi sutra, šta će se dogoditi dan nakon toga, važno je samo ovo, sada.
I onda obično pomislim ili postani alkoholičar, ili nauči da živiš kao da ćeš sutra da poklekneš na nekoj stazi, iznenada.
Tada, obično, shvatim da igram igru sa životom. I da mogu da mu bacim karte u lice, hrabro, preuzimajući rizik ili da ostanem zarobljena u svojim strahovima, zbrajajući koliko ću još da živim.
A šta su dani života, ako su prazni ?
Šta je deset godina dužeg života, ako ustaješ i ležeš pustog srca, sa udahom i izdahom čežnje što nisi hrabriji, sa pogledom koji priča: „Jebote, ja sam kukavica!“.
Moj pas je danas dobro. Ja sam dobro, valjda.
Dodaj komentar