„Čudna su vremena u kojima živimo… Realnost sve više liči na neku basnu, a životinje imaju više ljudskosti od ljudi.“
Ovim rečima je biolog Beo zoo vrta, Kristijan Ovari zaključio priču za portal Espreso o filmskom podvigu jedne ženke dugodlakog nemačkog ovčara čija bista krasi „Vrt dobre nade“.
Ali, da bismo na pravi način shvatili suštinu i jačinu Kristijanovih reči, priču o ženkici Gabi počećemo ispočetka.
Gabi je sa osam godina starosti stigla u beogradski zoološki vrt i tako je postala verni čuvar ovog mesta koji je svake večeri patrolirao vrtom. Jedna noć promenila je sve i Gabi je postala heroina na koju sećanje ne sme da izbledi.
– Njena priča je interesantna zbog toga što je ona imala dva mužjaka pored sebe, dva nemačka ovčara. Oni su imali radni zadatak da patroliraju sa noćnim čuvarom, odnosno da budu deo tima za obezbeđenje zoološkog vrta. Incident zbog kojeg je ona dobila svoj spomenik ovde je jako zanimljiv. U toku noći, 22. juna 1987. godine, čuvar je po običaju obilazio zoo vrt i približio se upravnoj zgradi kada se odjednom Gabi ukipela, ukočila, nanjušila je nešto. To, naravno, nije uobičajeno ponašanje za pse da samo tako stanu i zagledaju se. Odjednom je zarežala i potrčala napred, dok se mužjak podvijenog repa zacvilio i krenuo da trči u drugom pravcu. Bio je, naprosto, u šoku i nije znao šta da radi, priča za Espreso Kristijan Ovari.
Kako dalje navodi naš sagovornik, te noći su zoo vrtom odzvanjali razni krici i čulo se režanje da bi se na kraju ispostavilo da je ženka jaguara uspela da pobegne iz svog kaveza. Opasni predator se prikrao do upravne zgrade, zavukao se u mrak i vrebao.
– Gabi je tada, faktički, bez oklevanja „poletela“ napred da se sukobi sa jednim vrhunkim predatorom koji je mnogo jači od nje same i koji ima toliko jak stisak vilice da može da lovi patuljaste kajmane i da ubija svoj plen drobljenjem lobanje. Međutim, ona nije razmišljala o tome, ona je branila svoju teritoriju. Čuvaru je to dalo dovoljno vremena da otrči do upravne zgrade, pozove policiju i obavesti direktora, navodi Ovari.
Tako je heroina Beogradskog zoo vrta „kupovala“ vreme, dok se čekalo na dolazak patrole i tadašnjeg direktora vrta Vuka Bojovića. Zahvlajujući njoj, opasna zver nije pobegla i preskočila ogradu koja ju je razdvajala od usnulog grada.
– Gabi je nekako uspela da se odbrani od jaguara koji se zavukao bliže svom istustu. Međutim, nažalost, osamdesetih godina oprema za hemijsko obuzdavanje životinja nije bila na današnjem nivou, tako da je policija na kraju bila prinuđena da ustreli jaguara. Gabi je nađena blizu kaveza, u lokvi krvi. Po hitnom postupku je prebačana na Veterinarski fakultet gde su joj očistili rane, ušili je i operisali. Tada je čak dobila i transfuziju krvi što nije uobičajena stvar. Na veliku opštu radost ona je posle nekog vremena stala na noge, navodi Ovari i podseća da je tih godina zoološki vrt drugačije izgledao i da tada nije postojala veterinarska ambulanta.
To ih nije sprečilo da keruši Gabe pruže vrhunsku nego kako bi se što pre oporavila. Dovijali su se na sve načine, pa je direktorova kancelarija poslužila kao privremena ambulanta.
– Čiviluk u kancelariji je držao infuziju, spojene fotelje su bile njen krevet i tu su je lečili mesec dana dok se nije oporavila toliko da je mogla da ustane i hoda. Tu je bila sa nama još narednih pet godina dok definitivno nije ušla u te neke godine da je preminula, navodi sagovornik.
Zbog njenog veličanstvenog podviga, radnici Zoološkog vrta doneli su odluku da joj se za života podigne spomenik. Fotografije koje su ostale iz tog perioda, kako kaže Ovari, prikazuju Gabiku koja stoji pored svoje biste iznenađena.
Njen podvig je na bisti sumiran ovim rečima:
„Njeno srce je bilo jače od jaguara“
Zahvaljujući veterinarima i radnicima Zoološkog vrta, fizičke rane Gabiki su koliko-toliko zarasle. Ipak, sukob sa jaguarom ostavio je velike posledice na nju.
-Svi koji su radili sa njom i koji su je poznavali, kažu da Gabi posle incidenta više nije bila. To je vuklo trajne posledice, jer su ujedi jaguara ipak ozbiljne rane. Životinje su toliko neverovatna stvorenja i umeju toliko toga da nas nauče. Gabi je zaista jedna od heroja ovog zoo vrta koja zasluženo ima svoju bistu, zaključuje Kristijan Ovari.
Da se radnja ove neverovatne priče dogodila u, recimo, Americi, o keruši Gabi sigurno bi bio snimljen film. Ovako, o njoj i njenom podvigu ostaje da svedoči samo bista u „Vrtu dobre nade“, članci u novinama i poneko sećanje.
Ipak, možda se neko odluči da ekranizuje neverovatnu dramu koja se te 1987. godine dogodila u srcu jedne prestonice. I tako će Gabika postati zvezda filma koji govori o nesebičnoj ljubavi i požrtvovanosti životinja.
Izvor: Espreso
Dodaj komentar