Popodne, Badnji dan. I ja se setim da nisam kupila hleb i toalet papir, i neku pavlaku koja mi treba za sutra, i požurim do marketa bukvalno na dvadeset metara od kuće, u nameri da se vratim za deset minuta, kao i inače, nikad nije neko ludilo od gužve.
Ahaaa, jeste. Uđem unutra i otegnem vilicu do poda. Dobro, držala mi malo maska da mi ne spadne, jer se mere moraju pošto… kakve mere?!? Pedeset ljudi minimum unutra, pola ne nosi masku niti drži neku distancu, ma nikakvu distancu, ni onu pristojnu level ’ne ugrožavaj mi lični prostor i ne zagađuj mi auru.’
Vozih tako slalom između kupaca mešavina za ruske salate, kila suhomesnatog, mesišta po ne znam ni ja koliko kila, do’vatih nekako jednu pavlaku, stavih u korpu, jedna pored me belo gleda, i mene i moju korpu sa onom malom pavlakom, šepuri se jer pored nje kolica puna svega i svačega. Polovinu svačega ne zna da izgovori niti čemu služi, garantujem, a polovinu svega kupuje jer misli da se tako ’valja’ za Badnji dan i Božić.
Htedoh da joj kažem da, ako već misli da je vernik, treba da zna da se za Badnji dan posti a ne prežderava, a da Božić nema alijas ’kupujsveštovidiš’, pa odustadoh. Nisam joj ja majka da je vaspitavam. A i žuri mi se. Ne vredi, raširila se između vitrine i rafa, i ona i njena bunda i kolica, ja lepo zamolim ’samo da prođem’, jedva se malo iskosi i pufće mi zavrat. Dobro mi nije munula i lakat u rebra, stvarno, onako sve u prazničnom duhu.
Izmrcvarene prodavačice red trče na kasu red popunjavaju rafove, dohvatih onaj toalet papir na akciji i jedan lebac i krenem ka kasi. I odvojim se kulturno, mene vaspitavali da se u redu čeka na pristojnoj udaljenosti i kad nije pandemija, i da se peru ruke isto tako, i da ne dišeš nikome za vrat i ne ugrožavaš lični prostor, kao i da ne čačkaš nos, jer sve to zajedno nije pristojno.
Nepristojno je i trpati onoliko hrane od koje polovina neće biti pojedena. Bolje da su donirali nekoj deci siromašnoj, napravili im paketić, nešto.
Da se razumemo, ne učim ja nikoga kako da slavi praznik u svojoj kući, samo, to nam je manir decenijama: Kupuj sveee, rasipaj se da imaš za taj dan, a sutra ćeš da mažeš margarin na hleb i da kukaš. Tako radimo za slave, dočeke novih godina, Božič, pa i za Badnji dan, kada je imperativ za vernike post i skromnost. Kao i inače, uostalom.
Međutim, ono što je sigurno je da će domaćini, ne svi, naravno, neki, noćas, u ponoć, kad se čestita rečima ’Mir Božji, Hristos se rodi’, slaviti vatrometom u najmanju ruku, a oni ekstremniji, kakve gajim u komšiluku, pucaće, kao i za doček Nove, iz nekog vatrenog oružja u nebo. Jer valjda tako dočekuju rođenje Hristovo. Šta ’oće, da ubiju bebu Isusa pucajući u nebo na Božić?!? Ne razumem. Bog je ljubav, aloeee!
Evo, sad moram da stavljam srećni prsten, da se malo vratim u život, pokvariše mi mojo načisto.
Svima vama, šta god slavili ili ne, koje god vere bili, želim zaista samo mir i ljubav.
Dodaj komentar