Kako Srbija plaća nemački zdravstveni sistem

Finansijski osiromašena Srbija izdvaja ogromna novčana sredstva za školovanje budućih medicinskih radnika, koji u sve većem broju završavaju u novčano situiranoj Nemačkoj. Na taj način, Nemačka „proizvodi“ sve manje domaćih lekara, pošto je mnogo jeftinije „uvoziti“ gotove kadrove iz manje srećnih delova planete.

To je najveći srpski paradoks 21. veka – siromašni Srbi finansiraju zdravstveni sistem mnogo bogatijih Nemaca. Paradoks koji ćemo teško rešiti u dogledno vreme, jer je jasno da pukim kresanjem troškova za školovanje lekara ništa ne rešavamo. Najbolji bi i dalje išli put Zapada u istom broju.

„Poreske obveznike u Nemačkoj visoko obrazovanje medicinara na državnim fakultetima, na kojima se inače ne plaća školarina, staje prosečno oko 200.000 evra. Dovođenje lekara sa strane je, dakle, ujedno i vežba u štednji, omiljenoj nemačkoj disciplini”, piše dugogodišnji novinar „Dojče velea“ Nemanja Rujević u tekstu „Stetoskop u koferu“ za portal „Mašina“.

Kako piše Rujević, u Nemačkoj se godišnje nudi svega između devet i deset hiljada brucoških mesta za studije medicine, iako u pravilu konkuriše pet do šest puta više kandidata. Prijem je rezervisan samo za odlikaše. Rezultat toga je da Nemačka ima tek 11,3 svršenih studenata medicine na 100.000 stanovnika – daleko manje od Srbije (17). Ali istovremeno, naspram 288 lekara na 100.000 stanovnika u Srbiji, u Nemačkoj ih ima 410!

Među lekarima iz inostranstva koji su došli u Nemačku prošle godine je 218 iz Srbije, piše Rujević. Zarade medicinskog osoblja u Nemačkoj nominalno su pet do šest puta veće nego u Srbiji, što nudi tri do četiri puta veću kupovnu moć.

„U državnim i univerzitetskim bolnicama u Nemačkoj postoje precizni kolektivni ugovori. Tako lekar na specijalizaciji mesečno zarađuje oko 4.300 evra bruto, specijalista 5.800 evra, načelnik odeljenja 7.300 evra – sve to bez dodataka za prekovremene sate, rad vikendom ili praznicima. Negovatelji kao početnici mogu dobiti oko 2.000 evra bruto“, piše Rujević.

Takođe, poslodavci u nemačkim klinikama i staračkim domovima redovno hvale srpski sistem obrazovanja medicinskih radnika jer je veoma sličan nemačkom.

„Ono što medicinske sestre rade u Srbiji slično je onome što se radi u Nemačkoj, a i kulturna matrica je slična. U Srbiji je četvorogodišnje obrazovanje vrlo dobro, veliki je udeo teorijske obuke. Doduše, nešto je manje prakse nego u Nemačkoj, ali kako je posao sličan, to se brzo izniveliše“, rekla je Anet Laban, šefica Uprave bolničkog osoblja Univerzitetske klinike u Rostoku za „Dojče vele“.

Na posletku, upozorava Rujević, „jasno je da finansiranje školovanja lekara javnim novcem nije u javnom interesu građana Srbije – ukoliko ti lekari na kraju leče Nemce, Švajcarce ili Norvežane“.

„Jasno je da bogatije zemlje crpe ljudske resurse siromašnijih, baš kao što preko nametnutih koncesija odnose rudna bogatstva. Jasno je i da se ljudima koji spakuju stetoskop i odu ne može previše zameriti što su digli ruke. Dok ne ostare čekajući svetsku revoluciju radije idu u Nemačku, gde se primopredaja smene u mnogim bolnicama uveliko odvija na srpskom jeziku“, piše Rujević.

Šta činiti?

Jasno je da će Srbija i dalje plaćati školovanje najboljih studenata medicine, ali se postavlja pitanje da li za novac koji ulaže u njihovo školovanje može na bilo koji način da ih motiviše ili obaveže da ostanu ovde? Ili da makar u slučaju odlaska u inostranstvo refundiraju iznos svoje školarine? Prema rečima prof. dr Petra Bulata, prodekana za nastavu Medicinskog fakulteta, tako nešto ne bio bilo „ni fer ni korektno“, jer ne možete na taj način uslovljavati studente samo jednog fakulteta.