Slava nije slava, ako nekome nije bilo neprijatno

Sve je više domaćina koji sebi dozvoljavaju planiranje slave po sopstvenom nahođenju. Od novembra kreće period slava i proslava, a sa njim dolazimo do najvažnijeg pitanja u pravoslavaca: Kako se slavi slava?

Mitrovdan, pa Sveti Aranđeo, pa najrasprostranjenija od svih Sveti Nikola…verovatno sam neku preskočila jer (hvala Bogu i Svetom Nikoli) moji gosti dolaze kod svekrve u kuću da proslave zajedno sa njihovim gostima.

I svake godine, baš tu, na tom mestu, posle par rakija (i 10 i 12 je par) vidi se ko je veseljak i ko je tu, što bi rekao naš Đole, zbog ravnoteže među zvezdama…i realno nema pojma da se zabavlja…

Elem, roditelji mog muža slave Svetog Nikolu, moja devojačka je Sveti Teodor(uvek je subotom što iz ugla onog ko treba da bude oslobođen posla ili škole prilična katastrofa).

Moji svekar iz svekrva su i z Bosne i zajedno sa koferima i snovima doneli su i svoje običaje koji su, iskreno govoreći (iako im to nikada nisam priznala javno) mnogo zanimljiviji od naših lalinskih. Zašto to kažem?

Kod mojih roditelja dok su još bili u braku dolazili su ne tako fini ljudi koliko su se pravili da jesu jer je cela postavka same proslave, od postavljanja svečanog stola do tihog govorenja (muzika nije dolazila u obzir jer, pobogu, sveti je dan, a ne vašar ispod šatre) nalagala da sediš u pozi “metle u dupetu” i klimaš glavom na školske priče mog oca i kuma mu koje ni u vreme kada su se dogodile nisu bile smešne nikome osim aktera.

Mi deca smo sklanjani u dečiju sobu jer ne možemo da slušamo “odrasle priče” i bili smo prisutni tek koliko traje večera. Kod mog muža, odnosno mog svekra situacija je bila posve drugačija…

Još za vreme spremanja slave, odnosno pečenja ribe u talandari za koju sam ja dobila mesto na tronu jer citiraću mog svekra: “Sosa bolje od bosanke zna da spremi ribu”, malo se popije (za zdravlje, iako mi se čini da broj tih časica za zdravlje ozbiljno ugrožava jetru u nameri da iscrpi sve njene kapacitete) i uključen je radio do daske da ne čuješ svoje misli.

Možda je i bolje.

Dakle, atmosfera vesela i dinamična. Moja svekrva pokorna i čestita domaćica koja je odrasla pod sloganom: “Muž je da se sluša” na sve to samo ćuti i podmeće sebe da završi ono što je pijana glava zaboravila.

Inače, mirna i staložena, za slavu je katastrofa. Panika. Dakako, nepotrebna, jer svake godine dolaze joj isti gosti koji joj šta god da uradi, zbog svoje dobrote i srdačnosti, ne bi baš ništa zamerili.

Moja majka, gore pomenuta gospođa iz dosadnog slavskog ambijenta, sve ove običaje nije baš najbolje primila.

Dapače.

Došao je i taj dan da prija prvi put dođe kod prijatelja na slavu da proslave Svetog Nikolu. Doterana kao i uvek, kao da ide na posao u banku (iz milošte sam je zvala Džeki Kenedi jer je nosila te kostime od štofa uz uvek adekvatnu ešarpu i kožne čizme u istoj boji sa torbom) moja majka stigla je sa prigodnim poklonom i “metlom u zadnjici” potpuno nespremna za ono što je čeka.

Moj brat, inače poštovalac ismejavanja i sarkazma, pridružio joj se samo da bi mogao da plače od smeha kada muževljeva rodbina krene da je nudi “onim rakijama za zdravlje”.

Već na vratima krenulo je komešanje jer je svekrva ubeđivala mamu da se izuje i da obuje one štrikane čarape da bi joj bilo udobnije, dok je mama bila šokirana što je neko tera da kvari odevnu kombinaciju koja bez tih čizama ne bi bila ista.

Razdvojismo ih nekako i stavismo moju mamu, kao svečanog gosta, odnosno priju, na čelo stola gde su sedeli rođaci mog muža.

Već posle par psovki svevišnjeg, moja majka je počela da zeleni u licu i gleda izbezumljeno i nesnađeno oko sebe, ali pomoći nigde. Brat je naravno uključio i telefon da ima dokumentovano ovaj očaravajući moment kako isti ne bi prošao nezapamćeno.

I krenulo je….Rakija jedna pa druga, pa pJesma započeta od strane jednog lica da bi se ostali uključili sa dugim samoglasnikom kao prateći vokali.

Mami sam prišla dosta bojažljivo da je pitam da li joj nešto treba i dobila, doduše diskretno, pogled koji govori: Da li si ti normalna, gde sam ja i ko su ovi ljudi?

Da ne ocrnim do kraja sopstvenu majku, nije ona sirota kriva što je uštogljena i što je ceo život odrasla u uverenju da je slava mesto na kojem si pokoran, svečan i pomirljiv.

Sve je nekako i bilo za hendlovanje do momenta dok muževljev kurpulentni stric nije, oznojan u odelu vozača autobusa, prišao da tera moju mamu da sa njim nazdravi što je bilo pogrešno iz tako puno razloga.

Mama ne pije, ne puši, ne smeje se glasno i sa nepoznatim ljudima je na Vi, što je kod ljudi iz Bosne odraz nepoštovanja i neprihvatanja bližnjeg svog.

Nastala je opšta pometnja.

Stric se naljutio jer je mama sve vreme gurala od sebe malo njegovu kurpulenciju, malo čašicu, pa smo se uplašili da ne dođe do međunarodnog incidenta.

Moj muž je spasao stvar i odvukao strikana uz pJesmu koja ga je pogodila pravo u srce.

Večera je donela prividno primirje, ali je mama odlučila da napusti srećni skup pod izgovorom da je boli glava od dima, pozdravila se i mom bratu rekla: Polazi kući! Dotični je ugasio snimanje, jedvačekajući da se sutra mama i ja čujemo telefonom.

Sutra me je nazvala, zgrožena što sam joj “to priredila”jer “tako se ne slavi svetac” i “ne teraju se žene u kostimu da se izuju” i spustila mi slušalicu.

Danas, 15 godina posle, mama se izuje kada dođe i obuje one štrikane čarape sa početka priče (jer tako jeste udobnije).

Svekrva, s druge strane, obuče svečanu odeću i čak stavi i minđuše kao što ima moja majka. Vremenom, mama je sebi našla i sagovornike za trpezom i ostaje do samog kraja da pomogne oko sudova.

Takođe, nestale su i stege različitosti, pa su “prijatelji” postali ljudi koji su se zaista sprijateljili. Svako je u onom drugom pronašao ono dobro da se toga drži.

Kao što svetitelj, Nikola ili Teodor i zapovedaju. Nekako, nameće se, zato smo se i okupili.

Srećna slava svima koji danas slave. Budite pomirljivi. I ako imate prve susrete različitih ljudi, neću da vas tešim, biće neprijatnosti. Ali vremenog sve to dođe na svoje… Pogotovo ako popijete koju “za zdravlje”.