vucic-novinari-tanjug
Foto: Tanjug
Magazin

Kako se osećaju novinari u Srbiji koji idu samo na naručene konferencije i postavljaju naručena pitanja

Ne treba da odustanemo. Niti prerano da ih osudimo. I sigurno ih ne možemo sve svrstati u isti koš!

Postoji tihi otpor novinara koji rade u režimskim medijima.

To su moji prijatelji. Kolege sa fakulteta.

Proveli smo i previše besanih noći zajedno, spremajući ispite. Delili smo istu, neutaživu ambiciju da kao novinari, jednog dana kada stasamo, promenimo stvari i učinimo ovo društvo slobodnijim i boljim.

Svaki, ali svaki političar na vlasti nam je bio meta. Jer to je naš posao. Konstantno preispitivanje njihovih odluka, poteza, stavova. Ko će, ako ne mi?

I sve je lepo krenulo.

A onda, čini se odjednom, evo nas na dvema stranama. Prosefionalno, ali sve više i moralno podeljeni.

U tim redakcijama sam i ja radila. Znam kako je bilo, a pošto neki od mojih prijatelja tamo i dalje rade, znam kako je i sada.

Cenzura je strahovita. Njima je zabranjeno da kontaktiraju lokalne, regionalne i republičke čelnike, njihove administracije.

To je posao za jednog ili dva “urednika”, kojima prethodno moraš da dostaviš tačna pitanja i povod zbog kog ih kontaktiraš.

U najvećem broju slučajeva dobijaš odgovor – Mani se toga, evo ti ovaj vrtić, renovirani su toaleti, obradi to…

Nema predlaganja tema, osim ako ne predložiš veličanje nekog “neverovatnog” ploda ove “najuspešnije” vlade u istoriji Srbije.

Ideš samo na naručene konferencije, sa već pripremljenim pitanjima. Ako čak i slučajno, u svom tekstu ili prilogu dotakneš nekoga u koga se “ne dira”, očekuj razgovor sa nadređenim.

Ne prepušta se ništa slučaju. Kontrola je velika. Alarm se pali na tačno određene ključne reči.

Boga mole da ih danas na stolu dočeka tema iz kulture, mada je i to postao klizav teren.

Ti “obični” novinari, moji prijatelji, ugušili su svoje stavove. Ne smeju da govore iskreno čak ni u privatnim razgovorima sa ostalim kolegama, jer saznaće se… Nisu podobni.

Kada se sretnemo, a srećemo se u, još iz studentskih dana omiljenim nam “rupama” po gradu, sve manje pričamo o poslu… Našoj najdražoj temi, jer to je posao koji se bezuslovno voli i koji je deo tvog identiteta.

I tek ponekad, prepoznajem taj momenat besa i nemoći… i kreće…

Sramota ih je.

– Ali zašto to radiš sebi? Kako možeš da se ponižavaš toliko?

– Nadam se da će proći. Gde da pređem? Svuda je isto, pa još i gore. Ne možemo svi stati na N1, Danas, NIN.

– Da, ali kako možeš? Radi nešto drugo. Nađi neki portal, piskaraj nešto smislenije… nemoj u tome učestvovati. To nije novinarstvo, znaš li?

– Nemoj me podsećati… Ne mogu ja kao ti… Kasno je.

I onda saznam…

– Znaš, danas sam bila na nekom debilnom događaju. Svečano su otvarali renovirani deo “bla-bla”… Ti ne možeš ni u najluđim snovima da zamisliš kako to sve izgleda. – priča u dahu.

– Protokol.. Snimimo sve, uzmem izjavu kako mi je rečeno. I taman da završimo, vidim ja – oni će tu da ručaju. E nećeš majci… Kažem snimatelju da mi treba još „pokrivalica“ i sačekam ga da zine… Da guta onu jadnu, za te ljude kojima hoće da se dodvori, preskupu hranu. Bečka, grašak i pomfrit…

Trgla me je iz očaja ovim što priča. Sa nesvesnim osmehom i širom otvorenim očima slušam.

– Obraća mi se “Dosta je, ne morate ovo snimati”, a ja mu odgovaram “Neka, dobro je da se i ovo vidi. Kao sav normalan svet…”. U montaži izaberem te alave kadrove moćnog čelnika koji jede, dok mu “pajtosi” drže sveću…

Znaš, to ne mogu da cenzurišu. Tekst dobijaju, ali kadrove i dalje sama biram. A oni se ne nadaju… Posle se napravim luda i teram dalje. I eto tako se borim protiv ovog odvratnog osećanja u grudima i sramote sa kojom živim – završava ovu neverovatnu priču s pogledom ka zemlji.

Drugar otpija pivo i dodaje da i on ima takve momente.

– Znaš, oni na sva zvona najavljuju, otvaraju, planiraju… Izvestiš o tome i dalje se ne desi ništa. Postala mi je opsesija da ih zovem redovno, nedeljno bar jednom ili dvaput, da vidim šta je sa tim… Znam da neće biti ništa i  da to ne smem da objavim, ali bar ih nerviram. Podsećam ih. Tu sam, kao savest svakog pokvarenog pojedinca u toj mašineriji laži, prevara i manipulacije – priča on, a ja na njemu primećujem samouverenost koju nisam videla bar deset godina.

Plata im je oko 350 evra.

I nije reč o plati. Verujem da čekaju da prođe.

Rastajemo se pričom o aktuelnim svirkama i bioskopskom repertoaru. Sutra je ponedeljak i valja otići na posao.

Olja Bećković: Postoje dani kad nema časnijeg izbora nego ćutati i krstiti se

BONUS VIDEO

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Ana Marković

Ana Marković

Štreber i boem. Bosanka i Banaćanka. Novinar. Hodajući detektor laži i emiter istine. Omiljenost - miris uštipaka u 9 ujutru, selo, leto i grlati petao, crk'o dabogda.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

24 Shares
Share via
Copy link