Ja, Jovana Kešanski, od oca Miroslava i majke Vesne “iskazujem zainteresovanost da primim bilo koju vakcinu za koju Agencija za lekove i medicinska sredstva potvrdi bezbednost i izda dozvolu za upotrebu leka”.
U prevodu, rokajte u mišicu što vam volja, možda konačno počnem da na život gledam iz nekog briga me za sve ugla, možda mi narastu grudi pa uđem u takmac sa strarletama jer sam u briga me za sve fazonu, osim za novac, jasno, možda mi otvrdnu obrazi, pa upadnem na štelu u neku firmu da do groba budem na državnim jaslama, možda izgubim rezon i konačno mi bude lepo, počnem da se cerekam ko na brašno, zavolim Vučića, tražim da se fotkam sa njim, okačim na profil sa haštegom #volitevucicudogroba, i konačno sa prodavcem u seoskoj kineskoj prodavnici razgovaram na kineskom “ko čovek”.
Šalu na stranu (jer zaista nije u ovom slučaju potrebna), cela priča oko vakcinacije podsetila me je na ovo, ne zato što sam antivakser koji misli da će da me čipuju pa će da me prate i moći će da mi uđu u trag (stan – prodavnica, prodavnica – stan – parkić – stan) već mi je bilo jasno da će ostavljanje građanima na izbor koju vakcinu žele da prime uz škrte informacije o efikasnosti, dovesti do novog talasa konfuzije, zbunjenosti, a realno nije nam nakon svega to potrebno.
Nadam se da većina građana nije poput mene koja sitan sir za proju bira pola sata do sat, a kamoli nekoliko mililitara tečnosti koja treba da mi prostruji kroz krvotok.
Kao ovekovečenom hipohondru potreban mi je puk vojske (u ovom slučaju epidemiologa, farmaceuta, infektologa) da me uveri da je sve okej i da mi se neće oduzeti vitalni organi ako se zajebam u odabiru.
Od utehe “novi je virus i zaista nismo znali kako će vakcina uticati na njega, oprostite”, a sad odgmižite do kuće, ja nemam ništa.
Ne želim da banalizujem ovako važnu stvar, vakcinisana sam, vakcinisala sam i dete svime čime je potrebno, verujem u nauku, ne lečim tegobe viskovima, nisam sujeverna, skeptična, samo mislim da je vrlo važno da građanima bude objašnjeno koja vakcina im se preporučuje s obzirom na zdravstvene tegobe, starosnu dob, moguće efekte… bez udubljivanja u sastav, jer realno “Fajzerova je genetska vakcina koja stimuliše organizam da proizvodi antitela za šiljak, ruska je hibridna gde se RNK kalemi na adenovirus, dok je kineska vakcina zasnovana na umrtvljenom korona virusu” nije baš objašnjenje koje će nekima biti razumljivo.
Iskreno, mislim da oni koji žele da se vakcinišu neće lupati glavu, njima je svejedno, ali ljudima koji recimo nisu u ugroženoj grupaciji, ali žele da se radi odgovornosti vakcinišu, sva ova ujdurma samo otežava stvar.
Jer ako infektolog prof dr Dragan Delić izjavi da su sve jednako efikasne i da ne treba čekati već primiti onu koja je dostupna, a onda izađe podatak da je kineska efikasna 79.43 odsto, a američko – nemačka i ruska 95 odsto… meni to već unosi konfuziju, jer meni i onih 5 odsto neželjenih efekata stvara “vunu”.
Ljudi su pogubljeni, vode se kao uvek prepirke oko izbora, pa tako jedni ubeđuju druge da im posle preležane korone ne treba vakcina već svež sok od ananasa, a drugi upozoravaju na paralizu i neželjene efekte za desetak godina… Jedni pak kažu da su se opredelili za “Rubin” jer “eno ljudi umiru u svetu od vakcina ko muve”.
Nijedan od njih nije epidemiolog, jasno ali “vrlo dobro znaju kako se tek otkrivena vakcina ponaša u telu i ko od nje zarađuje novac”.
Nervira me to, ne želim da živim u teorijama zavere, ne volim što se ovde oko važnih stvari uvek stvori tamni oblak nepoverenja, što uvek postoje neke sajnsfikšn verzije, neka zastrašivanja, neko ubacivanje crva tamo gde mu mesto nije, što o mom ili tvom životu čini se uvek drugi više odlučuju, a neretko intelektualni gabariti im nisu teži od semena suncokreta i uvek se sve svodi da glavu svoju izlupamo dok ne nađemo način da nam ona zdrava ostane na ramenima.
Evo, još uvek nisam popunila upitnik na sajtu E uprave da iskažem zainteresovanost da primim vakcinu, pojma nemam ni koju bih odabrala, umara me pomisao da guglam o efikasnosti vakcina, o tome sa kojom ću moći na zapad, a sa kojom na istok… jer sam za ovih 40 godina nažalost često morala da budem i pedijatar, i lekar opšte prakse, i ekonomista, bankar, proizvođač nameštaja i slično, izgubila sam pola života baveći se onim što nije moj posao jer bi u suprotnom došlo do nekih posledica.
Ovde više niko nikome ne veruje, poverenje na klizavom terenu, urušavano decenijama.
Isto bi bilo i da nam je samo jedna vakcina ponuđena, vikali bismo: Vučiću, imaš dil neki, koliko si zaradio?!
I pošto apsolutno nemam nikakav zaključak na zadatu temu, jer nisam epidemiolog, želim vam puno zdravog razuma i odluku sa kojom ćete moći da živite.
Dodaj komentar