Portal net.hr objavio je tekst jednog čitaoca koji je slikovito opisao jednu neprijatnu situaciju u Hrvatskoj, ali koja ima dosta sličnosti i sa Srbijom. Tekst govori o lošim socijalnim i ekonomskim uslovima u kojima ljudi žive, a koji su posebno vidljivi pred velike praznike kao što je Uskrs.

Poruka je veoma čitana i izazvala je pravu lavinu komentara među našim susedima. Zato je prenosimo u celosti.

Mesto radnje: jedan veliki trgovački centar u Zagrebu. Vreme radnje: dan pre Uskrsa, završetak prepodnevne smene u prodavnici. Stojim u nepreglednom redu na kasi, radnja je krcata ljudima koji obavljaju preduskršnji šoping. Poput većine njih i ja u svojoj korpi nosim šunku, jaja, koka kolu i nešto slatkiša.

Ispred mene stoji mlada devojka, brineta, niža rastom i malo punije građe, ne bih joj dao više od 25 godina. Kako mi je prodavnica blizu kuće i odlazim tamo svaki dan, prepoznajem da se radi o jednoj od zaposlenih. Uvek je u hodu, jurca s jedne na drugu stranu radnje, koliko sam primetio, više od svojih koleginica – sad guraj paletu s gajbama piva, sad slaži nove proizvode na policu, zatim odjuri do brze kase i pomaži nestrpljivim kupcima, zatim skoči do info-pulta i slušaj besnu stariju gospođu koja vrši reklamaciju nekakvog miksera – i stiže sve to odjednom, bez stajanja, bez predaha – moraš. Zagledam joj se u lice, na njemu se vidi umor. Ne onaj umor koji čovek oseća nakon odrađene smene, nego onaj strašan umor iza kojeg se skrivaju naslage i naslage umora od svakodevno prekovremeno odrađenih sati, od konstantnog bola u leđima od dizanja teškog tereta, od psihičke tuposti kad ti uz sve to neki neuljudni kupac, kao šećer za kraj, probrunda kakvu psovku. Kosa joj je masna i neuredno svezana u punđu, oči su joj prazne i buše obližnji zid.

Spustim pogled na pokretnu traku i vidim odložena dva omanja pakovanja šunke, dva parčeta čokoladne torte u plastičnom pakovanju i litar nekog jeftinog vina, verovatno ne skupljeg od 30-ak kuna. Dolazi na red na blagajnu, za kojom su dve njene koleginice, jedna mlađa, druga starija, oko 40 godina i sveže ofarbana s nekom vrištećom frizurom. Po držanju i pričanju, vidi se da joj je nadređena. Starija koleginica joj se obrati imenom i nonšalanto ispali: “O, Irena, pa šta ti tu imaš, šunkica, vince, kolači, to se sprema neko slavlje?”, kao da je suptilno podjebava. Devojka, poluzainteresovano, vidno izmoždeno i iscrpljeno od posla, bez trunke života i energije u sebi, odgovara: “Šta ti je, pa meni je ovo ovde nedosanjani san. Ovo me brat zamolio da mu kupim i on plaća, nemam ti ja para za tako nešto, draga. Ne sećam se kad sam zadnji put okusila šunku ili pojela takav kolač. Nemam ni za frizuru mesecima već, bilo bi divno da meni sve to neko plati.”

Starija koleginica nastavi da je bledo i nezainteresovano gleda, posmatrajući kako trpa taj svoj nedosanjani san u plastičnu kesu i plaća novčanicom od, očito ne njenih, 200 kuna. Bez ijedne reči. U vazduhu ostaje neizrečeno sve. Prećutno pomirenje “tako je to, šta se može, bolje nam sigurno neće ni biti”. Upecam joj još jednom pogled krajičkom oka, vidim joj u zenicama jednu prigušenu suzu koju se svim snagama trudi da zarži da ne padne pred njenim koleginicama, pred nepoznatim kupcima. Možda je i jedno parče torte za nju, možda će i okusiti malo te šunke ovog Uskrsa, ali nije imala tih jebenih, pa malo više od 100 kuna, da ih plati sama.

Nakon silnih odrađenih prekovremenih, subota, nedelja, praznika, ova cura pred kojom je tek čitav život, na kraju meseca nema ni 100 kuna da se počasti za Uskrs tim malim luksuzom. Nema ni za novu frizuru. Jer, kako nekome ko ne radi za 2000 i nešto kuna mesečno da objasnite da morate da brojite svaku lipu da bi do iduće plate imali za hleb. Za isti onaj hleb, kakvih joj na stotine prođu kroz ruke u jednom danu. A kamoli tek za komad torte, kojih na desetine dnevno podeli kupcima s usiljenim smeškom, maštajući kako bi bilo da može da pronađe tih 15 kuna viška o kojima ne treba da razmišlja, koje ne treba da prebrajava u svaku lipu, oko kojih ne mora da kalkuliše da li će joj biti neophodne da preživi mesec – i potroši ih na taj jebeni komad torte. Koji bi joj, dok joj se topi u ustima, verovatno rastegnuo usne u onaj banalni, spontani dečiji osmeh. I možda bi taj trenutak trajao samo nekoliko sekundi. Ali u njemu bi bila živa, bio bi samo njen.

Nakon što se devojka pokupila, došao je moj red na kasu. Dok su mi sve ove misli prolazile glavom, osećao sam stid, gađenje i bes. Ova devojka, koja radi kao tri konja odjednom, nije imala za jedan uskršnji doručak. I to je država u kojoj živimo.

Srećan vam jeb*** Uskrs. Meni nije. Upravo mi se zgadio.

Evo zašto više neću kupovati u Univerexportu

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here