Kako je Novosađanka u smrti sina jedinca pronašla najjači motiv da pomaže drugima

Iza nas je vreme velikih zimskih svetkovina i darivanja, još uvek osećamo toplinu oko srca jer znamo da neko blizak i drag misli na nas.

U tim lepim trenucima, retko ko od nas seti se da ima onih kojima je pažnja potrebnija nego drugima, bilo da nemaju nikog svog, ili da im je surova sudbina namenila patnju u vidu bolesti ili invaliditeta.

Među njima je, nažalost, i mnogo dece…

U Sašino ime

Nevena Vrtulek, poznata novosadska radio-novinarka, upravo je to imala na umu kada je pre dvanaest godina započela akciju “Slatkiš za mog drugara”.

Želela je da obraduje klince koji su se sticajem okolnosti našli na margini društva, ali i da sina jedinca Sašu i njegove drugare podstakne da budu solidarni, da dele s onima koji imaju manje, da probudi u njima plemenitost i humanost.

Punih osam godina ponosno je gledala kako njen dečak sazreva pomažući drugima i izrasta u osobu koju krase upravo takve vrline, Saša bio je duša i srce akcije u koju su oboje ulagali mnogo ljubavi i truda.

A onda se desila tragedija koja je u trenu srušila čitav svet Nevene Vrtulek. Bila je na korak da odustane od svega, ali shvatila da mora da nastavi upravo zbog Saše.

I u njegovo ime.

Preko svih očekivanja

– U vreme kada smo pokrenuli “Slatkiš za mog drugara”, moj sin imao je šest godina, taman dovoljno da može da shvati da na ovom svetu ima dece koja nisu srećna i okružena ljubavlju kao on.

S druge strane, smatrala sam da sam kao javna ličnost dužna da pomažem onima koji su na bilo koji način ugroženi, pre svega mališanima.

Tada sam radila kao voditeljka radio-emisije “Subotom sa vama” i pozvala sam slušaoce da na portirnicu donesu slatkiše koje smo nameravali da odnesemo u Prihvatilište za decu bez roditeljskog staranja.

Akcija je uspela preko svih očekivanja, ljudi su donosili koliko su mogli, bili smo zahvalni za svaku čokoladicu i bombonu. A reakcija mališana, koji su u Prihvatilištu čekali da ih negde udome jer roditelji nisu u mogućnoti da brinu o njima, bila je toliko dirljiva da sam ostala bez reči – priča Nevena, koja je naredne godine s još većim entuzijazmom organizovala prikupljanje slatkiša.

Ovoga puta odazvao ogroman broj Novosađana pa su mogli da prošire krug dece kojima su se delili čokoladice, bombone, keksiće, sada su tu bili i mališani s posebnim potrebama iz udruženja “Ljubav, vera nada”, koje okuplja Miša Blizanac, omiljeni profesor škole “Dr Milan Petrović”.

Svesrdna pomoć

– Bilo je tu slatkih grickalica, da se dečica časte narednih mesec dana.

Sledeće godine, uz pojedinačne darodavce pojavili su se i donatori, portirnica Radio Novog Sada bila je zatrpana poklonima, a moje kolege sa RTV Vojvodina pratile su akciju. Znalo se tačno, kao što je poznato i danas, koliko je slatkiša prikupljeno i kome su uručeni.

Najvažnije je bilo da nam ljudi veruju, da znaju da sve to radimo čistog srca i duše – ističe gospođa Vrtulek.

U akciju su posle nekoliko godina uključili i Deda Mraza koji je, na radost mališana, delio poklone.

Saša je zajedno sa sestrom od tetke Tamarom i drugarima iz razreda, pomagao oko pakovanja, odlazio je s majkom u dečje ustanove i udruženja, čak je u svojoj školi organizovao prikupljanje slatkiša.

– Bio je veoma posvećen tome, odgovoran, vredan, saosećajan, dete za ponos. Ko je mogao pomisliti da će takav dečak, miroljubiv i plemenit, uvek spreman da pomogne, izgubiti život zbog nasilja svojih vršnjaka – kaže očajna majka.

Tamni oblaci

Kraj 2014. i početak 2015. godine Nevena pamti po ogromnoj strepnji za svog jedinca koji je, kao i uvek, zdušno pomagao u akciji “Slatkiš za mog drugara”.

Pred kobnu 2015. godinu, prikupljeno rekordnih 1,7 tona slatkiša i Saša se prihvatio sortiranja i pakovanja poklona.

– Iako se trudio da izgleda kao da je sve u redu, moj sin se mesec-dva pred Novu godinu strašno promenio, povukao se u sebe, povremeno je čak bivao agresivan, odbijao je da ide u školu, a na sva moja pitanja odgovarao je šturo, s arogancijom koja mu nikada nije bila svojstvena.

Shvatila sam da se dešava nešto loše i uspela sam da iskamčim od njega priznanje da ga nekolicins drugara iz škole konstantno maltretira i ponižava – priča Nevena.

Reč je bila o klasičnom obrascu vršnjačkog nasilja: njegovi zlostavljači, nekolicina problematičnih dečaka iz škole uspeli su da ga potpuno izoluju od ostale dece koja iz straha nisu smela da se druže sa njim, maltretirali su ga i fizički i psihički, rugali mu se, čak su ga optuživali da prvi započinje kavgu.

Tortura nije prestajala

– Uveravao me je da će sve to sam rešiti, govorio je da se samo slabići tužakaju mami.

Nije mi dozvoljavao da pogledam poruke na fejsu, imao je šifre na telefonu, tabletu i kompjuteru, naš odnos pun poverenja i ljubavi, odjednom se pretvorio u jaz koji sam na svaki način pokušavala da prevaziđem.

Saznala sam da je problem bio u tome što ga je otac jednog drugara iz razreda naveo kao svedoka tuče u kojoj je stradao njegov sin.

Moje dete nije bilo prisutno kada se desio taj incident, ali zbog propusta policije i suda, označen je kao glavni svedok u procesu u kojem su njegovi zlostavljači, maloletnici s kriminalnim dosijeom, mogli zaglaviti zatvor – nastavlja priču Nevena Vrtulek koja je reagovala kao odgovorna majka.

Molila je nadležne u školi, pedagoga i psihologa, da razgovaraju s njenim sinom, odlazila je u policiju da prijavi zlostavljanje, vodila je svoje dete kod psihologa. Ali, niko od nadležnih i stručnih kojima se obraćala nije se razumeo u svoj posao…

Očajnički korak

Da sve bude još gore, Sašini mučitelji otišli su korak dalje: iskoristili su njegovu očajničku potrebu da se uklopi, da bude isti kao oni, da se druži s njima kako bi ga ostavili na miru, pa su mu, kako bi ga diskreditovali kao svedoka na sudu, u koka kolu sipali drogu metmorfin.

– Tek sada znam da su te nagle promene ponašanja bile posledice delovanja tog otrova, poznatog kao “luda mačka”. Saša mi je u nekoliko navrata, nakon što bi s tih “druženja” došao kući, rekao da ne zna šta se s njim dešava.

Dečak, koji je tek napunio četrnaest godina, više nije mogao da izdrži pritisak i u martu 2015. godine, pred očima svoje majke, iznenada je izjurio iz sobe i bacio se s terase njihovog stana na sedmom spratu.

Surovost bez granica

– Ni danas ne mogu da se pomirim s tim da je moje jedino dete izgubilo život zbog nekolicine besprizornih delinkvenata kojima niko nije mogao, ili hteo, da stane na put.

Zakazala je škola, svoj posao nije odradila ni policija, tužilaštvo i sud nisu se držali zakona – ogorčena je naša sagovornica.

A nasilje nad njenim sinom nastavilo se i nakon tragičnog čina: Sašino mrtvo telo koje je tokom uviđaja ležalo ispred zgrade, neko od njegovih vršnjaka uslikao je i podelio fotografiju na fejsbuku!

– Nisam mogla da verujem da su ta deca sposobna da odu tako daleko u svojoj surovosti. Ko su njihovi roditelji, zbog čega su ta mlada bića tako nesrećna i frustrirana?

Moje dete, odraslo u ljubavi i okruženo pažnjom i razumevanjem, upravo je zbog takvih, nevoljenih i zanemarenih vršnjaka, tragično okončalo svoj mladi život.

A istog trenutka umrla sam i ja – kaže Nevena, koja je odlučila da se potpuno posveti borbi protiv vršnjačkog nasilja i da pomaže žrtvama zlostavljanja.

Za početak, na njen predlog usvojen je Aleksandrov zakon, zahvaljujući kojem je Ministarstvo zdravlja dužno da obaveštava javnost o novim drogama u Srbiji, kao i simptomima i posledicama uzimanja takvih supstanci.

“Slatkiš” od Saše

Uspomena na Sašu Vrtuleka živi i kroz akciju “Slatkiš za mog drugara”, kojoj se svake godine priključuje sve više ljudi.

Osim pojedinaca, tu je i mnoštvo donatora: poznate novosadske poslastičarnice “Vremeplov”, “Carigrad” i “Kristina” mališanima obavezno daruju torte, dok je restoran “Maksim” ove godine obezbedio pedesetak paketića.

– Poslednjih godina odnosimo slatkiše i na Onkološko odeljenje Dečje bolnice, ali mališani se tamo najviše raduju Deda Mrazu. Osmesi te dece kada vide deku s belom bradom, diraju u srce, oni su podstrek da nastavim dalje, uprkos svemu – kaže hrabra Nevena Vrtulek.