Kada nastavnici prestanu da budu pedagozi, Srbija nema (svetlu) budućnost

Pre godinu dana napisala sam tekst koji bih mogla nazvati „Popravni iz života“ u kom se osvrćem na sve ono što sam u školi naučila i koliko mi je to koristilo u životu.

Spomenula sam da sam bila vukovac koji danas ne zna razlomke i da me ne zanima regeneracija kišne gliste jer u 39-oj mahom učim da regenerišem sebe kad me pola nestane.

Navela sam da smatram da je minimum pola gradiva uludo i da bi bilo mnogo bolje da se deca u školama uče veštinama koje će im koristiti za život, nekim praktičnim znanjima i pre svega zdravim vrednostima.

Povodom tog teksta, jedna nastavnica osetila je potrebu da u komentaru napiše, citiram „Ne poznajem nijednog nastavnika kome u ugovoru piše da mora da vaspitava decu, to je obaveza roditelja“.

Mislim da je time poentirala, nesvesno, sve ono što sam i želela da poručim tekstom.

Kada imate takve nastavnike i učitelje koji odlaze u školu nezainteresovani da uz „obavezno gradivo“ od dece naprave i dobre ljude, vredne, maštovite, otvorenog srca i uma, željne znanja, jer „ugovorom nisu u obavezi da to rade“ onda imate obrazovanje protiv koga sam digla glas.

Imate obrazovanje koje deci prenose ljudi nezainteresovani da od njih „naprave“ nešto više od preplašene dece koja kući napamet uče lekciju, koju će onda da takstativno izrecituju da bi dobili pohvalu i peticu, jer ako ne dobiju peticu svet će se srušiti.

A neće se srušiti.

Smatram da je vrlo važno, posebno što deca silne godine provedu u školskim klupama, da nastavnik poseduje minimum entuzijazma, širine, da ga nije napustila volja, samleo sistem, direktor ili nadobudni roditelj. Da je pre svega pedagog. Što priznajem, nije tako lako.

Svima nam je jasno da se dete vaspitava kod kuće, da je to obaveza roditelja i da nije „ugovorna obaveza nastavnika“, ali postoji nešto što ne mora da stoji u ugovoru, neka etika, želja, neka svest o tome da obrazovanje nije samo ispunjavanje norme i ocenjivanje.

Učitelji su nekad, uz lekare i popove bili najcenjeni u društvu, jer su imali veliki uticaj na decu.

Dobar nastavnik je onaj koji kroz svaku lekciju iz knjige provuče još tri važne lekcije iz života. Koji osluškuje dete i razgovara sa njim kada vidi da nešto nije u redu. Koji se trudi da u male glave umetne još nešto osim razlomaka, geografskih širina i dužina, geometrijskih oblika i klime Australije.

A pre svega, neko ko veruje u tu decu.

Da li „ugovorom nisam u obavezi da vaspitavam dete, to rade roditelji“ znači da nastavnik treba da zatvori oči kada deca vređaju siromašnog druga u poderanim pantalonama, jer nije ih on tako vaspitao?

Zar je sistem zaista samleo želju pojedinih nastavnika i učitelja da od dece, uz roditelje, prave dobre male ljude?

Mnogo toga je u našim životima postalo „ugovorno obavezno“. Tako je lakše. Ne moramo mnogo da se dajemo izvan ugovornih paragrafa.

I to se preliva. Na sve sfere. Ta potrebe da sebe damo (ili zaštitimo) samo onoliko koliko se ugovorom od nas očekuje.

Doktori se drže norme, reci šta imaš u 15 minuta pa ustupi mesto sledećem. Ako nisam tvoj izbarani lekar, umri, briga me za zakletvu.

Šta me briga što si operisala dojku, kaže preduzetnik radnici, dugo si na bolovanju, u ugovoru stoji da ćeš… imam deset sposobnijih koji čekaju posao.

Niko više ne želi da da ni mrvu sebe ako to nije regulisano ugovorom i dodatno plaćeno. Niko ne želi da bilo šta shvata i menja i razume, ako se ugovorom to od njega ne očekuje.

Čuvamo se, život je zajeban, treba dočekati očuvan stare dane.

Pojedini roditelji s druge strane uleću klizeći nastavnicima, jer „najbolje znaju kakvo je njihovo dete“, busaju se, brecaju, prete.

Direktor neretko uleće i nastavnicima i roditeljima jer „ugled škole je najvažniji“, kao i zataškavnje nemilih događaja. „Samo su se igrali“.

Deca sve vide, i shvataju da su „prezaštićeni nekim propisima“, pa to koriste.

I tako dolazimo na početak priče koja se zove „Popravni iz života“ i zaključka da nam deca iz apsurdnog obrazovnog sistema izlaze prilično potrošena, neretko istarumirana, nenaučena najvažnijim lekcijama, često zatvorenog uma i pre svega „nahuškana“ da je učenje samo zbog posla, nikako zbog sopstvenog rasta.

Komentar da je sramotno što jedan vukovac ne zna razlomke (jer tako sam navela) i da je to najveći problem našeg društva, otkriva svu bukvalnost i površnost kojoj smo skloni. To je ona opasna bukvalnost zbog koje ne smeš da karikiraš, već moraš da se svedeš na površnu osobu.

Društvo je puno površnih osoba koje se guraju u prve redove iz kojih najgrlatiji viču „Ako si vukovac, moraš da znaš razlomke! Jer kao takva si veća pošast od politike, od rijalitija, od bolesnih naslova u novinama kojima su prethodili bolesni događji!“

Ne moram da znam razlomke. Ali moram da znam kako se biva dobar čovek. Uporan. Plemenit. Solidaran. Sposoban za život, u kom mi znanje razlomaka može pomoći recimo koliko i stečena diploma.

Žalosno je što smo svoj boravak ovde sveli isključivo na udovoljavanje sopstvenim potrebama, neretko zaboravljajući da najviše rastemo, saznajemo o sebi i svetu kada pružimo ono što od nas niko nije očekivao, posebno ono što „nije ugovorom definisano“.