Bez nje ne prolazi nijedan dan. Ona je tu kad se veselimo, kad tugujemo, kad se udarimo, kad nas udare. Da olakša bol, smiri uzavrela osećanja, pojača sreću, isprati na večni počinak, dočeka rođenje. Psovka.
„Ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalaisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo. Da sam ja Sunce, ne bih nas ni ovoliko grejao“ – piše Dušan Kovačević u drami „Sveti Georgije ubiva aždahu“ i pita se čemu da se nada narod koji psuje Boga, hleb i Sunce?
Ali, naša kreativnost tu se ne zaustavlja. Ništa u psovkama nije sveto. Naprotiv. Što „svetije“, to bolje. Na spisku su roditelji, deca, život, mrtvi, sveci. Ko, ipak, ima skrupula, može se opredeliti za bizarni repertoar, pa krenuti da psuje dane u nedelji, a duhoviti se mogu baciti na životinje, od ježa, preko miša, do čvorka.
Psovka je odraz nemoći, besa, ali i mentaliteta, navike i vaspitanja, primećuje psihološki savetnik Ivan Ogrizović. Prema njegovim rečima, postoje različite vrste psovki, pa njima izražavamo i iznenađenje, nerviranje, strah, razočaranje, mržnju.
– Zajednička karakteristika psovki je pojačana emocionalna reakcija, ekspresija koja je verbalno izražena u vidu opštepoznatih i prihvaćenih reči, uz mogućnost kreativnih varijacija koje pojačavaju njihov stepen. To je emocionalni odgovor ili poruka. Psovke nisu nešto pozitivno i treba se truditi da ne postanu navika i deo svakodnevnog govora – upozorava Ogrizović.
Melisa Mor, autorka knjige „Kratka istorija psovanja“, istraživala je na ovu temu i zaključila da psovke u proseku čine 0,7 posto svih reči koje upotrebimo u danu. Neke su nastale relativno skoro, ali druge opstaju i hiljadu godina. Iako mnogi taj rečnik pripisuju nižoj klasi, činjenica je da su u viktorijansko doba siromašniji slojevi najmanje psovali, jer su tako dokazivali moralnost. Pripadnici više klase, pak, nisu morali ništa da dokazuju pa su više i psovali. Druga istraživanja potvrđuju da su ljudi koji psuju ne samo iskreniji od drugih, jer ne filtriraju ono što će da kažu, nego i inteligentniji.
– Ta istraživanja treba uzeti sa rezervom jer ljudi koji psuju nemaju sličnih osobina. Imate povučene, obrazovane i dobre koji psuju, kao i društvene, neobrazovane i loše koji ne psuju. Na to utiče mnogo faktora kao što je vaspitanje, navike, okruženje, ali je to pre svega lični izbor. Važna je i vrsta psovke, da li je omalovažavajuća, reakcija na frustraciju ili nepristojna uzrečica kojom se uklapamo u komunikaciju u društvu – kaže Ogrizović.
Mada psovke deluju kao gubitak samokontrole, itekako se kontrolišemo. Pa tako, češće ćemo psovati u društvu bliskih ljudi, dok ćemo eufemizme tražiti na poslu i kad smo okruženi poznanicima i neznancima. Opuštena je bila supruga psihologa Ričarda Stivensa dok je psovala prilikom porođaja. Stivens, koji je prisustvovao rođenju naslednika, primetio je da je njegovoj dragoj lakše čim opsuje. Što sočnije, to bolje. Zatim je želeo da ispita ovu hipotezu u eksperimentu gde je zamolio studente da potope ruke u ledenu vodu i da naizmenično izgovaraju psovke i obične reči. Ispostavilo se da su ispitanici bolje podnosili bol dok su psovali što je profesor povezao sa naletom adrenalina.
– Efekti psovke su višestruki, ali i subjektivni. Sa jedne strane, ljudi koji ih koriste ističu da osete olakšanje kada ih upotrebe u situacijama kad su pod stresom, isfrustrirani ili osećaju fizički bol usled povrede. Često se pominje eksperiment u kome su ljudi koji su psovali duže mogli da drže ruku u ledenoj vodi, ali ja u to nisam poverovao – sumnjičav je Ogrizović.
S druge strane, psovka ume i da nas razbesni. Koliko puta ste se svađali sa nekim, a korišćenje psovki, umesto da doprinese smirivanju, činilo je suprotno i dodatno nas ljutilo? Čini se da psovka „hrani“ bes, umesto da deluje kao melem na ranu.
– Kada nekom upućujemo reči mržnje u vidu psovki, definitivno ne umirujemo osećanja prema toj osobi, a često se verbalni sukob pretvara i u fizički. Može se dogoditi da se nakon verbalnog sukoba ljudi pomire i da nema fizičkog obračuna, ali sećanja na ružne reči i uvrede teže prolaze. Opet, sve zavisi od situacije, u nekim slučajevima, ukoliko agresoru uzvratimo psovkama, pokazujemo da se ne plašimo i time zapravo sprečavamo eskalaciju u fizički sukob – analizira psiholog.
Da se vratimo na početak priče… Mnogi dele mišljenje Dušana Kovačevića da su Srbi narod koji najviše psuje, ne samo sunce, već i sve ostalo. Pre nekoliko godina, jedan portal je među osam zemalja gde se najsočnije psuje uvrstio i Srbiju. Tu su još i arapske zemlje, Kina, Španija, Irska, Rumunija, Jermenija i Bugarska.
– Ne znam da li je iko prevazišao Amerikance i Engleze. Kod nas su psovke toliko prisutne i zato što su društveno prihvatljive i čak se podstiču od strane medija, preko filmova, umetnosti, uzora. Takođe, ljudi kod nas su isfrustrirani i ogorčeni, pa im je to jedini način da izraze osećanja kad ne mogu drugačije da pokažu nezadovoljstvo ili da nešto promene. Naravno, to ne opravdava upotrebu ružnih reči, one se u svakodnevnom rečniku mogu smanjiti, eliminisati, zameniti zdravim oblicima izražavanja. Svako je odgovoran za svoje reči, dela i posledice do kojih će one dovesti – zaključuje naš sagovornik.
Doktori prevazišli „kočijaše“
Mada su se nekada psovke češće čule iz muških usta, danas imaju ukus karmina. Nedavno američko istraživanje, sprovedeno među 1542 zaposlenih, pokazalo je da na poslu psuje 60 odsto žena i 55 procenata muškaraca. Ne iznenađuje podatak ni da više psuju mlađi nego stariji, kao i da se psovke dešavaju u direktnoj komunikaciji, dok se u mejlovima kontrolišemo. Mada se kaže „psuješ kao kočijaš“, moglo bi se reći i kao doktor, jer je istraživanje pokazalo da najviše psuju zdravstveni radnici, 64 posto, od toga 45 procenata više puta dnevno.
Deca i ružne reči
Do druge godine, većina mališana nauči bar jednu psovku. Mada im stariji govore da ne smeju da psuju, neretko se smeju slušajući decu, čime ih ohrabruju da nastave.
– Način na koji roditelji odreaguju na prvu detetovu psovku može uticati na njegovo ponašanje kasnije. Mala deca često istražuju reči, imitiraju roditelje i prate njihove reakcije. Bitno je da se ne pridaje značaj kad malo dete upotrebi psovku, dok se starijoj deci može objasniti da te reči mogu nekog da povrede ili da nisu lepe. Takođe, može se objasniti i šta znače. U svakom slučaju, ne treba ohrabrivati najmlađe, a svakako će biti izloženo psovkama tokom života, pa će u zavisnosti od vaspitanja to lakše ili teže prihvatiti kao deo svog jezika – kaže Ogrizović.
Dodaj komentar