Pročitala sam kako su negde u Britaniji tata i mama ošišali svoje kose da bi bili ćelavi kao svoje dete koje se sa 6 godina bori sa karcinomom pluća.
Da mu daju podršku. Da budu kao i ono. Da nema razlike. Da su jedno u borbi.
A ti se svađaš sa svekrvom jer ne želi da se igra sa svojim unučetom. Zdravim unučetom. Moliš je za ljubav.
Ti se ždereš što ona sedi i gleda Zadrugu dok tvoja mama pazi na dete dok ti zarađuješ.
Ti satima pričaš kako je drugom unučetu kupila poklon od 3 hiljade dinara, a tvom kinesku plastičnu čašu za 25 dinara.
Ti juriš novac da imaš veću, još veću kuću, najveću u kraju, dete ti zaboravlja lik. Ne zna da li da te se uplaši ili da te zagrli kada te vidi.
Ti se kurvaš, lažeš da si na sastancima dok žena kupa, uspavljuje, čita slikovnice troje dece.
Ti misliš da je to u redu.
Ti misliš da se ljubav kupuje novcem. Jebao sam jednu, uživao sam, sad ću porodicu da izvedem u restoran na nedeljni ručak. Ti misliš da oni nemaju pojma da si prevarant.
Ti misliš da je u redu da ostaviš dete zbog drugog muškarca, kom se tvoje dete ne dopada. Ti puštaš da drugi muškarac u kog si se ludo zaljubila tvoje dete naziva kopiletom.
Ti misliš da je to feminizam, sebično gledanje sebe.
Ti ostaješ u zajednici koja te ponižava, jer ne želiš da u 35-oj ideš na stan i plaćaš. Ostaćeš i trpićeš.
Ti ne posećuješ roditelje jer su stari, bolesni, džangrizavi, tresu im se ruke i smrde na smrt.
Ti nećeš još jednu obavezu više.
Ti dramiš što imaš celulit, mlitave sise i što nemaš novca da to dovedeš u red.
Ti misliš da ćeš biti srećnija zbog toga.
Ti dramiš jer želiš da budeš kao one utegnute žene s plastičnim sisama, a dete te gleda kao najlepšu na svetu.
…
Ljudi se sklanjaju od ljudi koji su bolesni ili imaju nekog bolesnog, umesto da im priđu i saslušaju ih. Da čuju kako budeš pribran dok gledaš dete koje prima hemioterapiju.
Kako budeš lik iz crtanog filma u bolničkoj sobi, kako nasmeješ dete a raspadaš se u sebi na stotine i stotine i stotine delova, kako stojiš, a klecaju ti noge, kako si budan, a kapci ti sklopljeni, kako moliš za novčanu pomoć nepoznate ljude da bi dete živelo, kako zadržiš miran ton kad sve iz tebe urla, kako nađeš snagu, snagu, snagu da detetu ne pokažeš da je vrlo ozbiljno…
Svaki dan gledam, i čujem, i nešto od toga i sama živim… kako ljudi uništavaju sebe bez potrebe. Svi oko njih zdravi, živi, a oni vrište, klecaju im kolena, svađaju se, dure se, prete, udaraju, razbijaju nameštaj, odnose, razbijaju sebe.
Ne umeju da vide drugu stranu, ili ne žele.
Jebo svekrvu, ne mora takva ni da gleda unuče. Čemu da je nauči? Bezosećajnosti?
Budi srećan što imaš mamu koja ti je tu.
Jebo muža ako te vara, nije te takav ni vredan. Nema za čim da žališ (iako ti se čini da imaš stotinu razloga)
Jebo novac i veliku kuću, ako plačeš i raspadaš se… to možeš u jednom kvadratu bilo kakve kuće.
Jebo zajedničku kuću i uložen novac, budi srećan što možeš da odeš, da menjaš, da se skloniš.
Jebo celulit i mlitave sise, ako je to jedino što na sebi imaš da menjaš.
Jebo slobodno vreme, idi kod roditelja, umiri im ruke. Budi uz njih. Nema bolje provedenog vremena.
Jebo sve ono zbog čega se jedeš, zbog čega se ponašaš ko da ti dete bolesno, a ono zdravo i nasmejano.
Jebo sve ono za čim bezglavo juriš dok te najvrednije za rukav vuče da ga primetiš!
Zar čovek treba da sve izgubi, da bi shvatio gde se i na koga trošio?
Zar treba da se približi sudnji dan da bi shvatio gde se zajebao?
Zar treba da se razboli, da bi naučio da voli i poštuje sebe?
Zar treba da se raspadneš da bi molio za još jednu priliku da se sastaviš pa da tako sastavljen kreneš od nule?
Ništa nije vrednije od podrške, razumevanja, ljubavi i pre svega samopoštovanja.
Niko te ne može zapišati, ako mu to ne dozvoliš.
Cela životna filozofija za kojom jurimo, tu je, jasna ko dan, čista, ne moraš mozak ni da uključiš, pitaj srce.
Jel mi dobro?
Čuj prvo što ti kaže.
Nije lako menjati, saseći, otići, zavoleti ponovo sebe, ali sve drugo je smrt pre smrti.
Dodaj komentar