Sve Titove žene: Od nežne Ruskinje do bolničarke iz Like

Josip Broz Tito bio je poznat kao veliki ljubitelj žena, kako u mladosti tako i kao čovek u godinama. Maršal je tokom života imao pet žena koje su mu podarile dva sina – Žarka i Mišu. Ljubavni život Tita i danas intrigira javnost, pa su srpski i hrvatski publicisti decenijama posle njegove smrti istraživali ljubavni život bravara iz Kumrovca.

U svojim knjigama objavili su imena desetine ljubavnica. Za neke je potvrđeno, za većinu se sumnja. Ipak, ako bi se držali zvaničnih podataka i svedočenja, pored pet supruga, imao je još dvanaest dama sa kojima je bio intimno blizak, navodi portal Urbanestrane.rs.

Kao zvanične životne saputnice spominju se Pelagija Belousova, Lucija Bauer, Herta Has, Davorjanka (Zdenka) Paunović i Jovanka Broz (devojačko Budisavljević).

Dok je bio mlad i često bez para, dame je osvajao šarmom, lepim manirima i smislom za humor. Vremenom, autoritet i vlast su postali afrodizijak. Kada je imenovan za prvog coveka KPJ, sa ženama nije imao problema. Pred njim su drugarice “padale”.

Već su izlizane priče da je tokom braka sa Jovankom, već u poodmaklim godinama, znao da se viđa sa glumicama, maserkama i operskim pevačicama. ovo su samo neke od njih.

Nežna Ruskinja

Brozova prva žena bila je Ruskinja Pelagija Belousova, zvana Polka. Rođena je 1904. godine u selu Mihajlovka, kod Omska. Potiče iz seljačke porodice i nije stekla nikakvo više obrazovanje. Upoznao ju je kao vojni zarobljenik u logoru u Sibiru. Polka je bila jako mlada, imala jedva 16 godina.

Venčali su se 1919. u Omsku, posle čega su došli u Zagreb. Pelagija i Josip dobili su troje dece – Hinka, Zlaticu i Žarka, ali je preživeo samo Žarko. Rođen je 2. februara 1924. godine. Kada je 1928. godine Tito osuđen na višegodišnju robiju zbog komunističkih aktivnosti, Polka se sa Žarkom vratila u SSSR. Razveli su se, ili je na to bila prinuđena. Sreli su se ponovo 1935. kada je Josip došao u Moskvu da pronađe sina Žarka. Pelagija nije uspela da umakne staljinističkom teroru. Provela je više godina u sovjetskim gulazima.

Pelagija Belousova Broz je 1938. godine uhapšena i dve godine je provela u zatvoru. Ponovo je uhapšena 1948. godine, posle Titovog sukoba sa Staljinom i na montiranom procesu osuđena na deset godina robije. Godine 1957. puštena je iz zatvora i rehabilitovana. Umrla je marta 1967. godine u Moskvi, od posledica infarkta.

Ni danas razlog razlaza Tita i Pelagije nije dovoljno razjašnjen. Izgleda da je uzrok razlaza činjenica da Pelagija 1935. godine, kada je Tito došao u Moskvu, nije ni znala gde se Žarko nalazi (imao je tada 11 godina). Josip Broz je pronašao sina u sirotištu i poveo sa sobom, a Pelagiju nikada više nije pomenuo.

Bez nje ne mogu

Ratne ljubavi su fatalne. Legenda kaže da je 1943. godine, tokom Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, Herta Has zatekla Josipa Broza s Davorjankom Paunović Zdenkom, kurirkom i sekretaricom vrhovnog komandanta. Davorjanka je bila jedina žena za koju je Tito rekao: “Ja bez nje ne mogu!” Ove reči izgovorio je na partijskom sastanku članova Vrhovnog štaba održanom u okolini Foče 1942. godine s jednom jedinom tačkom dnevnog reda: “Odnos Tita i Davorjanke Paunović”.

Tajni objekti na Avali koje je Tito obilazio krišom

Karijera preča od Lucije

Josip Broz nije dugo patio za Pelagijom. Sa Lucijom Bauer (drugo ime Ana Kenig), venčao se oktobra 1936. u Moskvi. Ubrzo posle venčanja s Bauerovom, Tito se po direktivi Kominterne vratio u Jugoslaviju, dok je mlada supruga pazila Žarka u partijskom hotelu „Luks“. Trebalo je da dobije neophodna dokumenta i da sa Titovim sinom dođe u Jugoslaviju, ali joj to nije uspelo.

U arhivskoj građi pronađeno je pismo u kome je Tito pisao o Luciji Bauer i tome kako je brinula o njegovom sinu Žarku Brozu:

“Bilo mi je veoma teško samom sa dječakom (Žarkom), jer sam radio u Komiterni, a on je bio sam kod kuće i često je pravio izgrede u hotelu. Iz uprave „Luksa“ neprekidno su se žalili na njega. I kad sam se upoznao sa drugom ženom, Lusi, predložio sam joj da pređe kod mene, jer sam se nadao da će mi ona pomoći da pazim na dječaka. Kad je prešla kod mene, a ja kasnije vidio da se ona lijepo ophodi prema njemu, saglasio sam se sa njenim prijedlogom i registrovali smo se u ‘Luksu‘. To se desilo već u jesen 1936. godine, pred moj odlazak u zemlju po zadatku. To sam uradio jer se ona saglasila da dječaku postane druga majka i da se brine o njemu.”, navodi se u Titovom pismu.

Piše da je „mislio da je ona proverena“, pošto je „bila ćerka bednog radnika“ i „žena istaknutog političkog radnika nemačkog komsomola, koji je bio kažnjen sa 15 godina zatvora“, ali joj je verovao i zbog toga što su je nemački komunisti uputili na školovanje u Moskvu. Ipak, u jednom trenutku je osetio da bi s njom mogao imati problema, pa je „više puta upozoravao da ne treba da ima nikakve veze sa emigrantima iz Nemačke“, ali kad je čuo da je uhapšena, prvo čega se setio bila je njegova karijera:

“Smatram da sam ovde bio nedovoljno budan i da je to u mojoj partijskoj karijeri velika mrlja. Mislim da to mogu da iskoriste razni saboteri naše partije u borbi protiv mene…”, pisao je Josip Broz.

Trka za partijsku funkciju mu je ovog puta preča od života njegove „ljubljene Lusi“:

“To je činjenica koja može da me ometa u radu”,priznao je Tito.

Zbog političke karijere Josip Broz je žrtvovao svoje žene, i Pelagiju Belousovu i Luciju Bauer, jer je bio svestan da „saboteri Partije“ mogu to da iskoriste protiv njega, u svojoj knjizi otkriva pokojni Pero Simić.

Tajanstvena Herta

Tridesete godine prošlog veka su bile prelomne za Tita. Kada je Broz od Kominterne dobio zadatak da preuzme jugoslovenske komuniste, KPJ je bila u ilegali, zabranjena. Njen glavni punkt nalazio se u Parizu, koji je bio raskrsnica na putu za Moskvu, Kominternu i interbrigadiste koji su ratovali u Španiji. Jugoslovenski komunisti imali su svoju centralu u knjižari „Horizont“. U njoj se pripremala ilegalna literatura, ali i kadrovska struktura buduće partije. Bili su tu Zdenka i Boris Kidrič, Sreten Žujović, Rodoljub Čolaković, Vladimir Velebit, Prežihov Voranc sa suprugom, Aleš Beblar… Herta Has je zajedno s Vladimirom Velebitom pravila pasoš za Tita.

Rođena je 1914. u Mariboru, na granici sa Austrijom i još kao studentkinja priključila se komunističkom pokretu. Član KPJ bila je od 1936. godine. Josipa Broza je upoznala 1937. godine u Parizu gde je odnela falsifikovane pasoše za španske borce. Pasoš za Tita je napravljen u martu 1940. godine u Istanbulu, odakle je i ušao u Jugoslaviju. Herta Has ga je tada dočekala u Zagrebu. Broz je živeo sa lažnim dokumentima pod imenom Slavka Babića, inženjera i Srbina.

Otpočeli su zajednički život u Crkvenici čekajući novac od Kominterne. Kada su ga dobili, preselili su se u sobu u zagrebačkom naselju Selce. Jednom prilikom, zbog napetosti i straha od života u ilegali, Josip Broz je pao u nesvest, a Herta ga je spasila.

Onda je izbio rat. Titova supruga je ostala u okupiranom Zagrebu, pošto je Broz sa Vladimirom Velebitom otišao u partizane. Brigu o njoj preuzeo je Ivan Krajačić. Smestio ju je kod svoje žene. Herta Has je brinula o Miši. Početkom marta 1943. izvršen je atentat na jednog ustašu iz železničke radionice u kojoj je radila i Krajačićeva supruga. Te večeri, 3. marta noću, stigle su ustaše koji su uhapsili obe žene. Herta Has je imala lažnu legitimaciju na ime Marija Šarić. Plašeći se da će Ivanova žena, koja je odmah po hapšenju brutalno pretučena, da otkrije njen pravi identitet, Herta Has je uzela nož i presekla sebi vene. Možda ne bi preživela da te večeri nije došla delegacija Crvenog krsta u obilazak i našla je onesvešćenu u toaletu. Odveli su je u bolnicu, gde su joj ušili ranu bez anestezije.

Rastavio ih rat

“Rat nas je rastavio”, govorila je Herta Has u pero novinara.

“Nije to tako lako, prerezati žile, tim više što to nije bio dovoljno oštar nož… Kad sam dovoljno krvi izgubila, pala sam u nesvijest. Prije toga sam još nešto poduzela. Rekla sam: ovaj nakit što ga imam od Tita, to neće nijedna ustašica iza mene nositi! To bi mi bilo gore nego sve drugo. I kao kod nekog ceremonijala, najprije sam bacila sat u ve-ce školjku, pa povukla vodu, zatim mali platinasti prsten koji mi je Tito kupio u Moskvi i onda burmu, i opet povukla vodu… I onda kada su mi ruke bile čiste, rekla sam: sad me imajte. Što se Tita tiče, znala sam da će mu biti žao, mi smo se u najboljim odnosima i u najvećoj ljubavi rastali”.

Posle martovskih pregovora koje su partizani vodili sa Nemcima u Zagrebu 1943, Vladimir Velebit je tražio Hertu Has i dobio je za zamenu. Tito je posle uspostavljanja ustaške vlasti u Hrvatskoj otišao u Beograd. Vladimir Velebit je u svojoj momačkoj garsonjeri od ustaša skrivao Hertu Has i Brozovog tek rođenog sina Mišu.

Posle razmene Herta Has je kratko vreme provela u Vrhovnom štabu NOV i POJ, gde je došlo do definitivnog razlaza sa Titom, jer je Josip Broz otpočeo vezu s Davorjankom Paunović. Herta je potom otišla u Sloveniju, gde je ostala do kraja rata. Odbila je 1946. da se vrati Titu i radila u Saveznom izvršnom veću. Udala se kasnije po drugi put za jednog advokata poreklom iz Makedonije i rodila dve ćerke (danas ugledne profesorke Beogradskog univerziteta).

U svojoj ispovesti otkrila je da se ne ljuti na Tita i da ga razume.

Herta Has preminula je marta 2010.godine u njenom stanu u Ulici 27. marta, u Beogradu. Doživela je duboku starost. Oči je sklopila u 96 godini.

Lička cura

Najpoznatija Titova žena je Jovanka Broz. Upoznao je tokom desanta na Drvar 1944. godine, kada je Jovanka Budisavljavić bila partizanska bolničarka. Različite su verzije njihove ljubavne priče, ali izvesno je da su se venčali u aprilu 1952. godine.

Jovanka Budisavljević je 32 godine mlađa od Tita. Postoje indicije da je Stevo Krajačić doveo Jovanku na Titov dvor kako bi preko nje, po nalogu sovjetskih tajnih službi, mogao da utiče na Josipa Broza. Ona je već 1946. postala domaćica u njegovoj rezidenciji. Bila je lepa, ali bez uglađenih manira. Gusta crna kosa i izražene obline nisu promakle maršalu. Veoma brzo Jovanka je postala Titova ljubavnica.

Prema drugoj verziji, odmah posle završetka Drugog svetskog rata, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković je zatražio od svojih republičkih podsekretara da mu pošalju grupu proverenih devojaka za rad u kabinetu maršala. Od oko 50 kandidatkinja, Ranković je navodno odabrao pet devojaka i lično ih predstavio Titu kome se dopala partizanka Jovanka Budisavljević, stara 24 godine. Ovu verziju je potvrdio general Đoko Jovanić, koji je bio na čelu jugoslovenske Kontra- obaveštajne službe, prema kojoj je upravo on odgovorio na Rankovićev zahtev i predložio Jovanku za Titovu saradnicu.

Treća verzija Marjana Kranjca, bivšeg generala JNA, kaže da je Jovanka dodeljena maršalu već 1945. godine kao higijeničarka zadužena za kontrolisanje hrane, čistoće i zdravlja osoblja. Posle smrti velike Titove ljubavi Davorjanke Paunović 1946. godine, Jovanka je, prema Kranjcu, postala Titova lična sekretarica.

Jovanka Budisavljević je rođena 7. decembra 1924. u selu Pećanima, u Lici, od oca Miće i majke Milice, kao drugo dete u porodici. Sa 17 godina je stupila u Savez komunističke omladine Jugoslavije. Godine 1943. tokom Drugog svetskog rata, ranjena je u nogu i razbolela se od tifusa. U 21. godini je dobila dva Ordena za hrabrost, a takođe je i nosilac Partizanske spomenice 1941.

Kao se može videti na venčanom listu, Tito i Jovanka su se tajno venčali u lepoj vili “Dunavka” u Iloku sa Aleksandrom Rankovićem kao mladoženjenim kumom i generalom Ivanom Gošnjakom kao mladinim kumom.

Njeno zvanično otkrivanje kao prve dame se odigralo godinu dana kasnije, tokom državne posete britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna.

Rasprave narušavale odnos

Odnosi među supružnicima su počeli da se narušavaju ranih sedamdesetih i postali tema oštrih političkih rasprava. Jovanka je tvrdila da je pokušavala da zaštiti svog ostarelog supruga od raznih agenata – deset od jedanaest njegovih državnih sekretara (ministara) smatrala je za nekakve agente. Njeni protivnici su tvrdili suprotno, da je ona ta koja radi protiv svog muža.

Prema izveštaju iz 1988. godine, pisanog za Predsedništvo SFRJ, između 1974. i 1988. najviši jugoslovenski forumi su na 59 sastanaka raspravljali samo o Jovanki. Ovaj proces je započeo sam Tito 21. januara 1974. godine kada je naredio Savezu komunista Jugoslavije da osnuje specijalnu komisiju koja će proučavati “slučaj drugarice Jovanke”.

Brak s Titom već godinama nije funkcionirao i njihove su svađe trajale satima. U dokumentu od 20. aprila 1975. godine Titovi lekari obavestili su vrh Jugoslavije da Jovanka boluje od paranoidnog poremećaja i da ne mogu da odgovaraju za Titov život. Tražili su da se ona hitno udalji iz njegove blizine.

Tih godina je Jovanka bila optuživana da je sovjetski špijun, za odavanje državne tajne, šurovanje sa srpskim generalima, za postavljanje i smenjivanje najviših funkcionera, učestvovanje u zaveri protiv Aleksandra Rankovića, planiranje državnog udara sa generalom Đokom Jovanićem sa ciljem uzurpiranja Maršalove uloge.

Do polovine sedamdesetih, Jovanka je postala još udaljenija od Broza. Razlaz se odvijao u etapama. Tokom 1975. godine nije bila prisutna na nekim Titovim inostranim posetama, a počele su da kruže glasine da se često svađaju. Aprila iste godine Tito je napustio njihovu rezidenciju u Užičkoj 15 i preselio se u Beli dvor. Jovanka je poslednji put viđena u javnosti 14. juna 1977. na zvaničnom prijemu za premijera Norveške.

Nije se videla sa Titom poslednje tri godine njegovog života. Pojavila se u javnosti tokom njegove sahrane, maja 1980. godine. U svim državnim objavama i novinskim izveštajima je bila navedena kao udovica predsednika države. Zvaničan razvod se nikad nije desio.