Potresan događaj desio se na dan otkrivanja spomenika u Jasenovcu kada je stampedo od 100.000 ljudi pohrlio da grli spomenik, a svoje svedočenje o ovome u svojim memoarima zabeležio je upravo arhitekta spomenika Bogdan Bogdanović.
Nakon nekoliko godina redizajniranja, kompromisa, planiranja i izgradnje, spomenik je zvanično predstavljen javnosti tokom velike ceremonije sećanja 4. jula 1966.
Arhitekta Bogdan Bogdanović u svojim memoarima „Osuđeni arhitekta“ iz 1997. godine ostavio je zapis da je tokom uvodnog obraćanja na otkrivanju spomenika, koji je održan otprilike jedan kilometar od skulpture, mnoštvo hiljada, uglavnom jecajućih žena obučenih u crno, provalilo kroz svečane straže.
Masa je počela da trči preko otvorenog terena prema spomeniku, okruživši ga i u tom su trenutku ljudi su vrištali i plakali oko njega. Bogdanović je ovu scenu opisao kao „nezemaljski prizor“.
– Govornik je imao uobičajeno dugačak i dosadan govor. Iz disanja publike se videlo da ga niko ne sluša. Iznenada je nastao metež. Grupa koju su uglavnom činile žene u crnom, sa crnim maramama, probila se kroz kordon i preko čistine potrčala prema spomeniku. Desetine hiljada, možda čak i sto hiljada ljudi, trčali su preko polja u histeričnom plaču.
Ljudi su posrtali, saplitali se i padali. Čuo se užasan prodoran krik, a zatim prigušen plač koji je trajao 7-8 minuta. Narod je prišao spomeniku i okupio se oko njega. Bio je to sablasan prizor. Ubrzo spomenik je bio crn kao saće oko koga se roje pčele – zapisao je Bogdanović o ovom događaju.
Arhitekta je u tom trenutku bio zabrinut da bi neverovatna težina hiljada ljudi koji stoje direktno na spomeniku na takav način mogla ugroziti njegovu strukturu. Međutim, struktura se održala i ovaj spomenik i dan danas stoji kao podsetnik na mračnu prošlosti.
O Kamenom cvetu stradanja Bogdanović je rekao: “Spomenik u Jasenovcu se nalazi na mestu strašnog zločina. Svaki pokušaj da se ti užasi prikažu bio bi sulud, prljav i nerazuman. Trebalo je da ima čisto metafizičku poruku da život ide dalje. To je morao da bude spomenik životu i pobedi nad zločinom. Zločin nije pobedio! Bilo je važno podići odgovarajući spomenik za nebrojene žrtve, ali i istaći činjenicu da život ide dalje, da je sam život važan.”
Zanimljivo je da je Bogdanović zabeležio i da Tito nije bio prisutan ovom događaju, jer je „umeo je da oseti neprijatne siutacije i da je verovatno imao jasnu viziju onoga što bi moglo da se desi“. Nije poznato ni da je Tito ikad posetio spomenik tokom svog života, prenosi Direktno.
Dodaj komentar