Javni čas održan je ispred Gimnazije „Laza Kostić“ u Novom Sadu. Na njemu su govorili i maturanti Pavle Pribić i Anđela Savić.
Pribić je podsetio na početku svog govora sve prisutne „zašto smo ovde“.
– Ovde smo zato što je sistem zakazao i zato što zahtevamo odgovornost. Podržavamo studente koji su stali uz ceo narod i mi smo stali sad uz njih. Mi moramo shvatiti da se najveća lepota i čojstvo individue nalazi u njegovoj sposobnosti da voli i da saoseća sa drugima, kazao je Pribić.
Kako je rekao, ovo mu je prvi put na ovako uticajnim i važnim događajima, ali nada se da će biti i poslednji.
– Jer ne želim da stojim ponovo ovde pred svima vama i pričam istu stvar kao i danas. Ne želim da izađem na ulicu i plašim se šta će biti sa mnom. Ne želim da se plašim i pitam da li je bezbedno tu gde ja šetam. Ne želim više da se plašim, rekao je on i dodao da uprkos tom strahu stoji „ovde pred vama danas“.
Upitao je i starije gde su oni bili i rekao im je da im je oprošteno i da su mladi sada ovde da podrže i njih koji žale zbog toga što nisu bili tu.
Govor je završio Šekspirovim „Sonetom 66“.
Podsetio je da su to stihovi koje je on napisao pre više od četiri veka.
– I pre 400 i više godina, ako je ovakvo isto stanje bilo, zašto bismo se mi nadali boljem? Zato što verujem i znam da mi svi zajedno možemo bolje i da svi mi zajedno treba bolje, zaključio je Pribić.
Učenica Anđela Savić kazala je da je odrasla „slušajući obećanja koja nikad nisu ispunjena i gledajući ljude kako spuštaju i okreću glavu pred nepravdom, nadajući se da će neko, negde, nešto promeniti“.
– Ali sada znam da niko neće doći da nas spasi. Na nama je. I mi smo besni zbog toga. Besni smo što je na nama, deci i mladima da menjamo stvari. Besni smo zato što su odrasli, ćutali. I zato što je sve palo na naša ramena. Molim vas da nas glasno podržite. Jer to je najmanje što možete da uradite za nas sad. Dužni ste nam. Dužni ste i svojoj deci. Mi nemamo moć. Nemamo vlast. Nemamo bogatstvo. Ali imamo glas. Glas kojim možemo da kažemo ‘Dosta je!’ Glas kojim možemo da postavimo pitanja koja svi izbegavaju. Glas kojim možemo da stanemo uz ljude kojima je pomoć i podrška potrebna, rekla je Savić.
Kako je navela, „ćutanje nije opcija i ćutanje nikada nije bilo zlato“.
– Mi, mladi, često bivamo na meti kritike. Kažu da ne znamo šta želimo, da nas ništa ne zanima, da smo previše slabi. Ali nije li slabost odrastati u svetu gde nam svi kažu da se ništa ne može promeniti? I nije li hrabrost ipak ustati i reći, ja verujem da može, ja verujem u nas. U sve nas verujemo mlade koji ne žele da žive s očajanjem, već sa nadom. Verujemo da smo mi budućnost. Mi nismo samo deca. Mi smo seme promena, zaključila je.
Učenicima su se na javnom času ispred Lazine gimnazije obratili i književnica Jasminka Petrović, istoričar umetnosti Nebojša Milenković, profesorke Marijana Novičić i Svjetlana Pilić.
Nakon javnog časa, oni su blokirali raskrsnicu ulica Laze Lazarevića i Heroja Pinkija na 15 minuta za 15 žrtava pada nadstrešnice u Novom Sadu.
Izvor: 021.rs
Dodaj komentar