U piku epidemije koronavirusa, tokom koje državni vrh izbegava oštrije mere kako bi privreda koliko-toliko funkcionisala, Komisija za kontrolu državne pomoći dodelila je japanskoj kompaniji Tojo tajers subvencije od 41 miliona evra. Japanski proizvođač guma planira da uloži još 300 miliona u otvaranje pogona u Inđiji, koji će zaposliti 523 radnika.
Kada se dodeljenoj subvenciji doda vrednost poklonjenog zemljišta, 64 hektara koje je Poreska uprava procenila na oko tri miliona evra, po iznosu dobijene pomoći, nešto više od 84.000 evra po radniku, Tojo Tajers se svrstao u sam vrh „top liste“ po visini subvencija po glavi zaposlenog, odmah iz Fijata koji je prema nekim nepotvrđenim računicama dobio 150.000 evra za svakog radnika.
– Mislim da nije moguće izračunati koliko je ukupno subvencija dato stranim firmama jer iako se pominjao iznos od oko milijardu evra, ja ne bih stao iza te cifre jer se ne zna od kada računica počinje, ima tajnih ugovora i onih koji se još nisu završili. Ne znamo ni kolike su u narednom periodu naše obaveze prema firmama koje su već tu, evo Fijatu ćemo i naredne godine davati subvenciju, ali ne znamo ni koliko, čak ni koliko je do sada dato i da li imamo obavezu da dalje dajemo. A sa tom kompanijom smo samo gubili – kaže za Danas Milan Kovačević, konsultant za investicije i dodaje da neke iznose nikada nećemo saznati.
On objašnjava da nema kriterijuma kod privlačenja investitora, dovode se obično oni koji zapošljavaju najnekvalifikovanije, pa vlast sada to pokušava da popravi povećavajući minimalnu cenu rada.
– Većina tih preduzeća funkcioniše tako da se ovde nešto uveze, malo doradi i proda vani gde i iskazuju dobit a mi ništa osim poreza i doprinosa na te niske zarade nemamo. Pri tom, poguban je njihov uticaj na druge firme iz iste grane koje nisu primile subvencije, a po pravilu je reč o domaćim preduzećima. Mi se potpuno neprofesionalno ponašamo prema stranim kompanijama jer u ovoj vlasti nema ljudi koji se razumeju u investicije. Tako se dogodi slučaj livnice u Bariču, gde smo podneli teret tri četvrtine ulaganja a da nemamo ni procenat udela u toj firmi, čiji vlasnik ne kršeći ugovor, može odmah po izgradnji da je proda – objašnjava Kovačević i naglašava da ni za jednu od tih investicija koje smo „kupovali“ ne postoji studija izvodljivosti, koliko ulažemo i šta ćemo dobiti natrag.
Predsednik poslovnog kluba „Privrednik“ Zoran Drakulić, kaže da nije izričito protiv subvencija, ali da bi one morale da se daju i domaćim preduzećima koja po pravilu ne mogu da dođu do podsticajnih sredstava.
– Mislim da to nije korektno, ne samo ove poslednje, strašno visoke subvencije, nego i ono što se davalo unazad 15 godina. A u ovom momentu pogotovo nije u redu da se novac daje stranim investitorima, kada ne znamo kuda nam ide ekonomija ne samo naredne nego i 2022. godine, niko ne može da proceni situaciju a mi guramo strancima pare koje nemamo. Zato je situacija sa budžetom ovakva kakva jeste. To nije rezultat onoga što je država kao pomoć zbog posledica epidemije dala privredi, penzionerima i građanima. To sve ukupno iznosi 1,7 milijardi a mi imamo rupu od 4,7 milijardi. Gde su te pare – pita Drakulić.
Većina ekonomista smatra da je krajnje vreme da se prekine politika privlačenja stranih investitora subvencijama, jer najviše šteti domaćim firmama.
Praktično se novcem koji oni na ime poreza i raznih dažbina uplaćuju u budžet, finansira investitor koji će im biti nelojalna konkurencija jer mu je država u startu, obezbeđujući plaćanje radne snage i druge olakšice, poklonila povoljniju poziciju na tržištu.
A čini se da svaki sledeći koji se pojavi, dobija više.
Tako je Tojo tajers nadmašio prošlogodišnji „hit“, još jednog proizvođača guma, kineski Linglong, koji je za investiciju u Zrenjaninu, za koju će izdvojiti 800 miliona evra i zaposliti 1.200 radnika, dobio ukupno 82,6 miliona evra – 75 u „kešu“ i 7,6 miliona u zemljištu, 95 hektara koje je iz poljoprivrednog prve klase preneto u građevinsko.
Sve u svemu „skromnih“ 69.000 evra po zaposlenom.
Ali Kinezi su se obavezali da će prosek zarade zaposlenih biti 42.000 zbog čega su, verovatno, u Zrenjaninu dobili ulicu koja nosi naziv te fabrike.
Uz to, Linglong planira proizvodnju od 13 miliona guma godišnje, dok je Tojo Tajgers, iako je bolje prošao u pregovorima sa Vladom, računao na oko pet miliona pneumatika.
Interesantno je i da je takođe u vrhu liste po dobijenoj pomoći još jedna fabrika iz te grane, Tigar Tajers koji je za nove pogone dobio 60.000 evra po radniku.
Istina je i da se prema novijim pravilima državna podrška ne dodeljuje samo prema broju zaposlenih nego i drugim strateškim odlikama investitora, ali se čini da je ta stavka uneta samo da bi izazvala novu zabunu jer je teško objasniti dugoročnost politike koja dovodi strane firme da bi zaposlila najjeftiniju radnu snagu.
Dobrodošlica za prljave tehnologije
Neko je izračunao da je svaka stota guma u svetu proizvedena u Srbiji. Kako se sada stvari razvijaju, naš udeo će se povećavati jer uz postojeće, Tigar tajers iz Pirota, Kuper tajer i Trajal iz Kruševca i Mitas iz Rume, dovodimo nove proizvođače, ali su nam na pragu već i kompanije koje se bave izradom sirovina za tu granu. Nažalost, proizvodnja guma se smatra prljavom tehnologijom, pa iako najavljeni investitori tvrde da im je zaštita životne sredine u prvom planu, dosadašnje iskustvo sa stranim kompanijama, uz neke izuzetke, ne ohrabruje.
Dodaj komentar