Japanske lekcije o čistoći, kud god da krenete, sve je besprekorno

U zen verziji budizma, koja je u Japan došla iz Kine u 12. i 13. veku, svakodnevni zadaci poput čišćenja i kuvanja smatraju se duhovnim vežbama, ne razlikuju se od meditacije.

Putnici koji posete Zemlju izlazećeg sunca impresionirani su kulturom, strukturom saobraćaja, zgradama, organizacionim sposobnostima i mnogim drugim karakteristikama. Ali jedna od karakteristika zemlje je njena čistoća, koja često zadivljuje turiste i pridošlice.

Gde god da krenete, bilo da je to poslovna zgrada, javni park, privatna kuća ili bilo koje drugo mesto, vrlo je verovatno da će sve biti besprekorno čisto. Teško da ćete naići na kantu za otpatke, zbog sprečavanja terorističkih napada poput onog u tokijskom metrou 1995. godine, i nećete sresti mnogo čistača, ali su ulice i javne ustanove prilično čiste i održavane.

Kako je moguće da je tako čist?

Na to pitanje postoji jednostavan odgovor – sami stanari tako drže prostore. Od malih nogu uče o važnosti održavanja svojih stvari i prostora, a tokom školovanja vreme za čišćenje je deo dnevnog rasporeda, prenosi Punkufer.hr.

Uključivanje ovog elementa društvene svesti u školski program pomaže deci da razviju svest o svom okruženju i nauče da budu ponosni na njega. Uostalom, ko želi da zaprlja školu ili igralište koje mora sam da čisti? I kako školarci rastu, koncept onoga što čini njihov prostor širi se izvan učionice i uključuje njihovo susedstvo, njihov grad i njihovu zemlju.

Šta strance najviše iznenađuje?

Japanci pokazuju zavidan nivo čistoće i na međunarodnim sportskim događajima. I igrači i gledaoci se trude da održavaju čistoću. Igrači se staraju da svlačionice koje koriste budu ostavljene u besprekornom stanju, dok japanski gledaoci nose svoje smeće sa sobom, a ponekad čak i učestvuju u čišćenju celog stadiona.

Primeri društvene svesti u svakodnevnom životu su brojni. Radnici čiste ulice oko svog radnog mesta, deca volontiraju u mesečnoj akciji čišćenja sakupljajući smeće sa ulica u blizini njihove škole. Jedan od aspekata japanske kulture su zajedničke akcije čišćenja u mnogim naseljima. Meštani se okupljaju u dogovoreno vreme da sakupe smeće. To je aktivnost koja, osim čistoće, promoviše i bolje povezivanje zajednice.

Postoje i neprofitne organizacije koje organizuju dodatna čišćenja u gušće naseljenim ili zapuštenim područjima. Ovakve radnje obeshrabruju ljude da bacaju otpad jer je manja verovatnoća da će ljudi bacati otpad u čistom prostoru nego u onom koji je već prljav.

Kako su Japanci postali tako čisti?

To zapravo nije ništa novo, što nam mogu otkriti zapisi iz biografije mornara i samuraja Vilijama Adamsa, prvog Engleza koji je kročio u Japan 1600. godine. Džajls Milton u svojoj biografiji Adamsa primećuje da je „džentri bio skrupulozno čist” i da je uživao u „bezgrešno održavanim odvodima i toaletima” kao i u saunama napravljenim od mirisnog drveta u vreme kada su ulice Engleske bile „preplavljene izmetom”. Japanci su „bili zgroženi“ nepoštovanjem lične čistoće od strane Evropljana.

Ova preokupacija se delimično rodila iz praktičnih razloga. U vrućem, vlažnom okruženju kao što je Japan, hrana se brzo kvari kako bakterije napreduju. Važi krilatica: „Čistoća je pola zdravlja“.

Naime, čistoća je centralni deo budizma, koji je stigao iz Kine i Koreje između 6. i 8. veka, a u zen verziji budizma, koja je u Japan stigla iz Kine u 12. i 13. veku, svakodnevni poslovi kao što su čišćenje i kuvanje se smatraju duhovnim vežbama i ne razlikuju se od meditacije.

Pa zašto sve budističke nacije nisu čiste kao Japan? Mnogo pre dolaska budizma, Japan je već imao svoju autohtonu religiju: šinto (što znači „Put bogova“), za koju se kaže da sadrži samu dušu japanskog identiteta. A čistota leži u srcu šintoizma. Na Zapadu učimo da je čistoća pored pobožnosti, na šintoističkom je čistoća pobožnost. Dakle, budistički naglasak na čistoti samo je pojačao ono što su Japanci već praktikovali.

Ključni koncept u šintoizmu je „kegare“ (nečistoća ili prljavština), suprotnost čistoti. Primeri kegara se kreću od smrti i bolesti do skoro svega neprijatnog. Neophodni su česti rituali prečišćavanja da bi se odbio kegare.

Primeri ritualnog čišćenja su brojni u svakodnevnom životu. Pre ulaska u šintoistički hram, vernici peru ruke i usta u kamenoj posudi sa vodom na ulazu. Mnogi Japanci nose svoj novi automobil u svetilište da ga očisti sveštenik, koji koristi štap nalik na prašinu koji se zove onusa da maše oko automobila. Zatim otvara vrata, haubu i prtljažnik da bi očistio unutrašnjost.

To nije samo navika, već način života

„Kada si u Rimu ponašaj se kao Rimljanin“, a kada si u Japanu nije teško prihvatiti tako čist način života – vežbaš da izuješ prljave cipele ispred ulaza, pereš i dezinfikuješ ruke, sortirate smeće i slično.

A onda, kao Adams i njegova posada davne 1600. godine, otkrijete da se kvalitet vašeg života poboljšava. Kada se vratite iz Japana, šokirate se kada ljudi uđu u kuću sa prljavim cipelama ili ne peru ruke pre jela.

Nikad nije kasno za novo učenje i promene u svakodnevnim navikama.

Izvor: N1