Momčilo Momo Kapor predstavlja jednog od najpoznatijih srpskih književnika i umetnika.
Rođen je 8. aprila 1937. godine u Sarajevu, za koje ga vezuju jako loše uspomene. Naime, tokom bombardovanja Sarajeva u Drugom svetskom ratu sakrio se zajedno sa majkom Bojanom i bakom u staru tursku kuću. Bomba je pala direktno na kuću i Momo je jedini preživeo ovaj napad samo zato što ga je majka zaštitila svojim telom. Sam kaže da je ispisao stotine stranica da bi uspeo nekako da se otarasi ovog košmara, ali ti pokušaji bi uvek bili bez uspeha.
Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Tu počinje njegov život pravog boema koji njegov otac nikad nije odobravao. Momo je voleo druženje sa „opasnim momcima“, mafijašima iz Njujorka. Takođe, bilo je poznato da provodi vreme sa Boškom Radonjićem, koji je bio povezan sa mafijaškom porodicom Gambino. Čak je i u par navrata slikao njihove žene i ljubavnice.
Nakon njegove smrti 3. marta 2010. godine osnovani su Fond Momo Kapor i Zadužbina Momo Kapor. Počele su se dodeljivati i nagrade Momo Kapor. Prvi je ovu nagradu dobio Emir Kusturica za knjigu Smrt je neproverena glasina. Čak i jedna ulica u Beogradu nosi ime ovog velikog književnika.
Književnost Mome Kapora odiše lakim stilom, jednostavnim, jasnim konstrukcijama rečenice, ali i jakom porukom. Zainteresovanost za njegova dela je sve više rasla, da bi danas u opusu njegovih dela bilo dvadesetak izdatih knjiga koje se prevode na različite svetske jezike. Najpoznatija njegova dela su: Una, Beleške jedne Ane, Knjiga žalbi, Sanja, Poslednji let za Sarajevo…
Momo je pisao o ljubavi, ženama, političkoj situaciji, o Beogradu koji je toliko voleo i uopšteno o životu. Umeo je da uvuče čitaoce u način razmišljanja svojih likova, tako da se sa njima svako može vrlo lako identifikovati. U sledećim citatima namerno je preskočen vrlo poznati citat Posle ljubavi iz knjige Una.
Momo Kapor ima nebrojeno drugih dobrih citata pored ovog.
Momo Kapor – Skitam i pričam… tačnije, pišem
„Živeli normalni poljupci, na čelu sa poljupcem u čelo!”
„Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća nikakvu potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju. Naprotiv! On želi da se sakrije. Ima li čudnijeg ljudskog stvorenja od Kafke, na primer, a on je gotovo čitavog života radio u jednom osiguravajućem društvu u Pragu, ne razlikujući se spolja od ostalih činovnika.”
„Možda se sreća sastoji u tome da na vreme prestanemo sa trkom za srećom? Da stignemo do života pre no što nam lekari zabrane pušenje, alkohol, hranu, kupanje, sunčanje i ljubav?”
„Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti sva dobra.”
„Teži i od građanskog i od verskog rata je onaj koji svako vodi sam u sebi.”
„Stvari ne vrede onoliko kolika im je cena, već onoliko koliko smo u njih uložili ljubavi.”
Dodaj komentar