Ispovest pašteta turiste: Kako mi je Albanac pomogao da više nikada ne dođem u Crnu Goru

Crna Gora i njen turizam ušli su u neku čudnu fazu. Sa jedne strane žele taj iskorak i privlačenje takozvanih elitnih turista, a sa druge strane svesni su i oni da im trebaju i lokalni posetioci, prve komšije od kojih su živeli svih ovih prethodnih decenija.

Odnos prema Rusiji i Rusima se promenio, naročito sa početkom rata u Ukrajini, te se mogu čuti glasine kako je ovogodišnja sezona jedna od najgorih u nekoliko poslednjih godina, pa čak i decenija.

Istina je da godinama sve više ljudi i iz Srbije zaobilazi Crnu Goru iz raznoraznih razloga, a mi vam donosimo jednu priču turiste koji je i sam rekao kako Crnu Goru neće posetiti „najverovatnije više nikad“.

Sećanje broj 1:

Davno beše, bilo je to u Utjehi, Crna Gora. Ko je bio, zna – ništa epohalno, jedna mala gradska plaža, uglavnom prenatrpana, još nekoliko raštrkanih u blizini i to je to. Ipak, kome treba malo mora i kamena da mu priđe, sasvim dovoljno. Kulturni smo, nećemo kuditi domaćina, jel’te…

I tada su, sećam se, Crnogorci kukali (mislim da je bilo pre 20-ak godina, tek su uveli evro) kako im je loša sezona. Izlaziš iz prodavnice, njih dvojica sede ispred, ispijaju pivo i žale se: nema gostiju, nema ni Srba, šta ćemo, jadni. Dnevni budžet za taj put bio je potpisniku ovo redova oko 12 evra dnevno. Mora da su me mrzeli. Zaboravio sam da dođem sa jahtom, izvinite, momci.

Vreo burek, kao bajka, u tri ujutru

Međutim, te godine u Utjehi, jedan čovek nije kukao. Držao je pekaricu blizu gradske plaže. I uvek je bio nasmejan i gostoprimljiv. Njegov burek je bio najjeftiniji i najbolji u celoj Utjehi.

Po naglasku sam shvatio da nije Crnogorac. Bio je Albanac. Jedno veče, vraćao sam se iz provoda koji se sastojao od ispijanja piva na jednoj steni pored mora, ispod punog meseca. Već je bilo oko 3 ujutru, kada sam shvatio da mi krče creva, i to žestoko. A Utjeha pusta, samo se cvrčci čuju, i neka loša muzika iz udaljenog kluba.

Ipak, jedna svetiljka u noći je gorela. To je bila pekarica nasmejanog Albanca. Istrčao je pred mene i rekao:

– Jesi li gladan?

– Uh, kao vuk!

– Jesi li za vruć burek? Sad sam ga spremio – rekao je, ljubazno kao i uvek.

Rekao mi je da sednem za sto ispred pekare i da klopa stiže. I zaista, burek je bio sveže spremljen, ne podgrejan. Verovatno jedan od najukusnijih koji sam probao u životu. Malo i zato što sam bio gladan, i što je došao kao dar sa neba. Ali evo, pamtim posle dve decenije.

– Slušaj, imam bukvalno pola evra u džepu…

– Pa? Platićeš mi sutra – rekao je, nasmejan od uva do uva.

Pitao sam ga kako može da radi tako, od jutra do mraka, bez prekida. Rekao je da ima tih par meseci da zaradi, pa će se odmarati, ima vremena posle. I da mu nije bitno koliko ljudi ostavljaju, jer je svaka mušterija jednaka.

Pare sam mu, naravno, doneo, a pred odlazak sam otišao da se pozdravim sa njim. Zagrlio me je, kao brata.

Eh da sam Roman

Sećanje broj 2:

Hanioti, Grčka. Prebrojavam se i shvatam da imam 3,5 evra. A jede mi se giros. Toliko i košta u lepom restoranu, tik pored obale. Međutim, mnogo me je sramota da sednem i tražim samo giros. Konobar vidi da se premišljam, poziva me da sednem. Sedam, i naručujem hranu.

– Nešto za piće? Pivo? – pita me ljubazno.

– Ne, hvala, to je to – odgovaram.

Ma, zna on da sam žedan, upekla zvezda, što kažu. Namiguje šeretski. Donosi giros, i pun bokal ledene vode, gratis, jašta.

– Prijatno! – reče on sa naklonom, kao da sam naručio kavijar i šampanjac. Kao da sam Roman Abramovič, minimum.

Zašto ovo pišem? Pa, zbog dobre stare, a večito nezadovoljne Crne Gore. Ovih dana, u medijima se pojavila priča o gnevnim vlasnicima crnogorskih lokala, koji su, valjda besni zbog slabije posete, izvređali svoje verne goste iz Srbije. Nazvali su ih pašteta-turistima, sirotinjom kojoj je čak i paradajz skup. Niže ispod najniže vrste. Kako idu, ti siromašni srpski turisti, u brda, daleko od obale, da bi plaćali jeftiniji smeštaj.

Kažu braća Crnogorci, sve „sirotinja i bijeda“, broje svaki cent. I kukaju ugostitelji, kao onomad u Utjehi, ali ovoga puta za Rusima. Kažu da oni, brate mili, troše Rusi k’o blesavi, a ova srpska sirotinja jedva da se skrpi za paštetu.

E pa, braćo Crnogorci, možda vam zato sve manje ljudi dolazi. Možda baš zato broje svaki cent, i ne ostavljaju bakšiš. Ko je još video da se vređa gost? Šta biste vi? Da vam dolaze samo vlasnici jahti? Pa, tek oni traže ljubaznost. A ni po tome baš niste čuveni, bez obzira da li su vam gosti sirotinja, ili „bogatinja“.

Da vas pitam nešto, onako, bratski. Koliko evra je potrebno da turista, iz Srbije ili odakle god, bude poštovan? 100, 200, 1.000, 10.000 evra? Koliko čovek treba da bude bogat, da bi zaslužio poštovanje, prilikom kupovine, letovanja, posete vašem restoranu?

Ovo su retorička pitanja, ali očigledno to nekim ugostiteljima u Crnoj Gori, i dalje, nije jasno. Mojih dva evra nisu „bijeda“, i vrede kao nečijih 2.000. Kada to shvate, možda im svrate i imućnije mušterije.

Jednostavno (tužno je što to treba napisati, ali izgleda da mora), nije pristojno vređati nekog zbog siromaštva, ili fizičkog izgleda. To je, aman, stvar lepog vaspitanja, a kamoli odnosa turiste i domaćina. Zar je moguće da to treba objašnjavati nekim ljudima u jednoj turističkoj zemlji? Izgleda da jeste.

Ne gledajte nikog sa visine, ne podilazite bogatima, može da vam bude samo još gore.

Avaj, izgleda da se u Crnoj Gori ništa ne menja. Zato je odavno zaobilazim u širokom luku, a pouzdano znam da nisam jedini. Letovanje se pamti po tri stvari – lepoti mora i obale, ljubaznosti domaćina i kvalitetu smeštaja. Ostalo su neprocenjive, lične uspomene.

Hvala vam što ste me oterali

U međuvremenu, bio sam jednom u Albaniji i u Grčkoj, mnogo puta. Ispunili su sva tri uslova, obilato. A nijednom nisam imao veći budžet od oko 20-30 evra dnevno.

Zato Grčku zovem drugom otadžbinom i uvek ću joj se vraćati. Ama, verujte mi, ostavljao bih im i po 200, 300 evra dnevno, samo da imam, kad su mi već srce uzeli. A Albaniju ću posetiti bar još jednom, zarekao sam se.

A Crnu Goru? Najverovatnije, više nikad. Uostalom, šta ću vam ja? Jad i beda, sirotinja, jel’ tako? Fuj, bre, sram me bilo.

Ipak, da niste tako divni (ironija), možda ne bih video sve one divote u Grčkoj. Hvala vam što ste me oterali, zaista.

I nemojte se ljutiti, ali sad stvarno mislim da je Grčka bar 1.000 puta lepša od Crne Gore. Uostalom, šta vas briga šta ja mislim. Glupi, siromašni pašteta-turista, iz Srbije. Zar ne?

Izvor: BIZ Portal