Iz Novog Sada otišao je i pridružio se čuvenoj vojnoj formaciji koja sakuplja ratnike sa svih strana sveta.
Čast. Novac. Novi život… Ovako priča Miloš R. o svom životu u Legiji stranaca, najčuvenijoj plaćeničkoj vojsci na svetu koja 30. aprila, obeležava svoj dan. On je pre nekoliko godina otkrio sve o radu Legije stranaca i kako to izgleda biti legionar.
– Mnogi klišei kruže o ovom mestu. Ono što je istina jeste najstroža disciplina. I rad. Težak rad. Znoj. I još znoja. Znoj na obuci sprečava krv na terenu – citirao je Miloš na početku razgovora jedan od motoa legije.
Miloš je pre nekoliko godina odlučio da napusti Novi Sad i obre se u elitnoj regimenti. Tada je otkrio i razloge koji su ga motivisali da ostavi dotadašnji život, a jedan je svakako bio novac.
– Lagao bih kada bih rekao da nisam došao da zaradim. Ali kad jednom postaneš legionar, svest se menja. Čast je na prvom mestu, disciplina, vojska. Ta spremnost da umreš na terenu, za Legiju, za drugove legionare, to postane životni motiv. A i devojke vole legionare – ispričao je tada Miloš.
50 Srba u Legiji
Na čuvena gvozdena vrata Legije stranaca u Obanju, nadomak Marseja, svake godine pokuca hiljade muškaraca spremnih da daju život za zemlju koja nije njihova.
Nestrpljivo, s rancem na leđima, čekaju da zaduže uniformu i zakorače na poligon. Ipak, svaki osmi uspe da krvavo zaradi belu kapu, čuveni „kepi blank“. Ima ih iz 150 zemalja sveta, a Miloš je ispričao da je u tom trenutku tamo uz njega bilo još pedesetak Srba, a u njegovoj jedinici čak trojica.
– Sećam se kad sam stigao gomile ljudi oko mene, neki preplašeni, neki prepaljeni. Već tu se oseti šta te čeka. Prva selekcija vrši se na osnovu fizičkih testova, a to su nebrojeni sklekovi, zgibovi, čučnjevi, trčanje… Dobar deo već tada odustaje. Telo danima nisam osećao, ali nije mi nijednog momenta palo na pamet da odustanem, to je taj naš inat, šta li – seća se prvih dana u regrutnom centru.
Razgovor sa „Gestapom“ pa novi identitet
Kako priča, usledili su i testovi inteligencije, medicinske pretrage, te psihološke provere…
– Ko sve to prođe, ide na razgovor sa „Gestapom“. Njih ne možeš da slažeš. Saznaju sve o tebi: da li si bio u zatvoru, da li te traži policija… Ako bilo šta slažeš odmah te šalju kući. Ako im ispričaš sve, odlučuju šta će sa tobom. Manje prestupe tolerišu, veće ne. Ako odluče da te šalju kući, samo te izbace iz kasarne, neće te čak ni policiji prijaviti ako si na poternici. Ako te zadrže, dobijaš nov identitet.
Upravo zbog toga Legija stranaca dekadama je važila za utočište kriminalaca i svakog ko želi da pobegne od prošlosti. Ipak, današnja, moderna Legija, ne toleriše kriminalni dosije i više računa vodi o svom imidžu.
– Promenili su mi sve. Ime, prezime, datum i mesto rođenja, ime roditelja… Sam možeš da izabereš novo ime, ali inicijali i poreklo moraju da ostanu isti. Datum rođenja za jedan smanje dan i mesec. Time štite i nas, ali i naše porodice kod kuće. Dobijaš novu legitimaciju, na to ime otvaraju i račun u banci, zdravstveno. To nas štiti i kad se vratimo kući jer budale vole da tuku legionare, da se hvale kako su nas prebili – dodaje Miloš.
Spavanje u šatoru na -10, marš od 70 km sa 40 kilograma na leđima
A onda kreće među legionarima čuvena „farma“, najsuroviji mesec obuke kako ga sami oni doživljavaju.
– To je najgori mesec. Maltretiraju nas i fizički i psihički. Malo se spava i jede, trenira se po ceo dan. Najteže pada hladnoća jer se neprekidno spava u šatoru i na minus 10, a često ne smeš ni u vreću da uđeš jer moraš u svakom trenutku biti spreman za vežbu. Ne smeš da ispustiš pušku iz ruke, tako da se celo veče smrzavaš. Sećam se da smo spavali po sat vremena i toliko je hladno da ustanemo da trčimo kako bismo se zagrejali, pa se vratimo još sat vremena da odspavamo – seća se Miloš.
„Farma“ se završava maršom za „kepi blank“, a nakon toga legionare raspoređuju u željene jedinice.
– Marširamo 70 kilometara sa 40 kilograma na leđima, puna tri dana. „Marširaj ili umri“ je i nezvanični naš moto. Reke prelazimo preko konopca, a ko padne, dalje nastavlja mokar. Ali, sve zaboraviš kada ti uruče čuvenu belu kapu – nastavlja.
Prva četiri meseca, ispričao je tada Miloš, legionarima je zabranjen bilo kakav kontakt sa spoljnim svetom – nema televizije, radija, novina, telefona i porodica ne zna ništa o njima. Priča o radu Legije je zabranjena, ali je Miloš svestan rizika odlučio da svoju priču podeli za „Blic“ preko raznih kanala na društvenim mrežama.
– Za odavanje nekih tajni se ide u zatvor. Ali svaki pravi legionar zna koliko sme da kaže – priča.
Nema porodice, devojke, prijatelja… samo treninzi
Sledeća tri meseca obuka se nastavlja u Kastelnodari gde se legionari specijalizuju za neku od jedinica.
– Obuka je tu dosta temeljnija. Pored teških fizičkih treninga učimo i da kuvamo, peremo, učimo francuski. Ja sam nabacio 10 kila mišića i propričao francuski. Neplivači nauče da plivaju, položimo sve kategorije vožnje, skijanje, alpinizam, rukujemo oružjem i eksplozivom.
Učimo da opstanemo u uslovima nemogućim za život, bez vode. Bukvalno od 6 ujutro do ponoći vežbamo. Ne ostavljaju ti ni sekund vremena da ne bi razmišljao o porodici, devojci, prijateljima i ne bi odlučio da odustaneš.
Posle toga nas rasporede u neku od tri regimete: infentari iliti pešadiju, padobrance, oklopnu jedinicu. Ja sam izabrao padobrance. To je značilo još dva meseca obuke u svojoj specijalnosti – napominje.
Ni prinčevi nisu privilegovani
Legionar tada postaje spreman za misije bilo gde u svetu. Malo je poznato da su francuski legionari jedni od retkih elitinih vojnika koji se najbrže mogu stvoriti na bilo kom mestu na planeti. Ranije su ratovali za Francusku, a danas uglavnom učestvuju u specijalnim i mirovnim misijama.
– Možeš na ostrvo, a možeš i u džungle Francuske Gvajane. Do skora smo išli svuda po svetu, ali sada smo po Francuskoj, pomažemo u antiterorističkim misijama. Mnogi prinčevi završili su obuku, ali niko ovde nema poseban tretman, njih ne interesuje ko si i šta si u spoljnom svetu. Ljudi nas jako cene. Na paradama marširamo poslednji, ali dobijamo najveći aplauz – dodaje.
Pogibija drugova
Jedan od najtraumatičnijih momenata doživeo je kada su petorica legionara izgubila život na francuskim Alpima.
– Znao sam ih, bili su u mojoj kasarni, ali druga grupa. Mi smo se vratili sa Alpa 10. januara, kada su oni stigli. Pet dana kasnije, odnela ih je lavina. Tamo nas vode po stenama, ne skijamo po stazama, i sve vreme vučemo opremu – ispričao je Miloš pre nekoliko godina.
Strogo zabranjen pristup
Na dan, 30. aprila, legionari obeležavaju svoj dan, Dan Kamerona, po čuvenoj bici u meksičkom selu kada se 64 legionara suprotstavilo armiji od nekoliko hiljada vojnika.
Borili su se do poslednjeg legionara odbijajući da se predaju. Poslednja dvojica preživelih odneli su sve saborce da ih sahrane uz počasti. Daleko brojnija meksička vojska ostala je u neverici kada je videla koliko su legionari pružali otpor.
– To je jedini dan kad javnost sme da zaviri u Legiju. Ali čak i tada novinarima je zabranjeno da snimaju poligone, vežbališta. Sve što se snimi detaljno se pregleda pri izlasku. Čak i u muzej ne može da kroči čizma van legionarske, osim po pozivu. Tu se čuva i bista kralja Petra I Karađorđevića koju sam fotografisao – kaže Miloš uz osmeh i dozu ponosa.
Umeju i da popiju
Ono što mu je najviše smetalo, pričao je Miloš, jesu ljudske predrasude koje su nezaobilazne na svakom legionarskom koraku.
– To su priče da se pije i drogira mnogo… Istina je da se popije, ali moramo da damo sebi oduška. Ja sam u Srbiji bio profesionalni sportista, prvoligaš, i garantujem da toga više ima u sportu koji bi trebalo da je simbol zdravog života. Ovde si toliko u kondiciji da možeš mnogo i da popiješ.
U vreme razgovora, Miloš je u gradu Nimu prošao i antiterorističku obuku, te mu je te godine sledeća stanica bila Ujedinjeni Arapski Emirati sa kojima Francuska tradicionalno gaji interese.
– Ne smem da govorim o misijama, ali radimo u službi šeika – rekao je tada.
U međuvremenu, Miloš je završio i naredne četiri godine obuke, koliko mu je trajao ugovor, i sada poseduje privilegije koje će nositi čitav život.
Surove kazne: Od udaraca do metle umesto puške
Da je Legija stranaca vojska kojoj se priključuju samo najodvažniji, govori i činjenica da se nepoštovanje discipline surovo kažnjava.
– Jako su maštoviti, od toga da te udaraju, pa do toga da nam ne daju da spavamo. Ne smeš pred nadređenima da govoriš drugi jezik sem francuskog. Tri Rusa su se oglušila o to, pa su ih poslali da trče s puškama iznad glave i viču „parle francaise“ (govori francuski). Ko pravi greške sa puškom, umesto oružja dobije metlu i s njom radi sve vežbe. Kad puca iz metle mora da viče „ta ta ta ta“… Znači i maltretiranje i ponižavanje. Ako dobro ne opereš i opeglaš uniformu, sledi misija „Titanik“. Samo sve pobacaju u kadu i potope, pa peri ručno – priča Miloš.
Skromne zarade
Dok je Milošu još važio ugovor, on je kao padobranac, u to vreme, zarađivao 2.000 evra, dok je osnovna plata legionara iznosila 1.400 evra. Međutim, iako je prošlo nekoliko godina od tada, kažu da su plate i danas vrlo skromne.
– U zavisnosti šta radiš dobijaš i dnevnice, 50 evra čim napustiš kasarnu. Bude ih oko 15 mesečno. Ako si u misiji van Francuske onda imaš i do 4.000 evra platu. Novac se ovde ceni mnogo. Mogu i u zatvor da te pošalju, ali ti pare nikad neće uzeti – ispričao je svojevremeno.
O Legiji stranaca
Legija stranaca je elitna jedinica Francuske vojske i spada u laku pešadiju. Čine je dobrovoljci od 18 do 40 godina svih rasa, nacionalnosti i veroispovesti i služe isključivo interesima Republike Francuske svuda u svetu. Trenutno broji oko 8.000 vojnika u 11 regimenti. Osnovao ju je Luj Filip Orleanski 1831, a prva misija bila je osvajanje Alžira. Borila se na strani Francuza u oba svetska rata.
Boje su im crvena i zelena koje simbolizuju krv i zemlju, a moto „Legija je naša otadžbina“ i „Čast i vernost“. Marširaju sporije, 88 koraka u minuti naspram 120, što simbolizuje marš kroz teške uslove alžirske pustinje gde legionari koračaju u pesku.
Od viđenijih Srba, legionari su kralj Petar I Karađorđević, Novica Lukić, koji je zaradio i titulu majora, te Sreten Žujović, učesnik Narodnooslobodilačke borbe. U novijoj istoriji poznatiji legionari su osuđeni za učešće u ubistvu premijera Zorana Đinđića Milorad Ulemek, kao i hrvatski ratni zločinac Ante Gotovina. Većina država indirektno dopušta prijavljivanje u Legiju stranaca, ali su u Slovačkoj i Švajcarskoj zakonom zabranili.
Izvor: Blic
Dodaj komentar