Ovo je Irena Sendler, umrla je 12 maja 2008. godine, u 98. godini života. U Drugom svetskom ratu zatražila je da je pošalju u varšavski geto kao majstora instalatera, jer je za to imala veliki razlog.
Znala je za nacističke planove istrebljenja Jevreja, a ona je bila Poljakinja. Decu je krila u kutiji sa alatom, koja je bila smeštena na zadnjoj strani kola, kao i u jednu vreću gde su bila veća deca.
Na zadnjem delu kola bio je i njen pas koji je bio istreniran da laje kada bi je nemački vojnici pretresali pri ulasku i izlasku iz geta. Vojnike je pas ometao tako što je lajanjem prekrivao eventualne dečije zvuke.
Na ovaj način spasila je 2500 dece. Kada su je zatvorili, nacisti su joj slomili ruke i noge i strašno su je mučili.
Irena je sačuvala popis dečijih imena koje je spasila iz geta u jednom staklenom ćupu i zakopala iza drveta u dnu vrta jedne kuće.
Posle rata je pokušala da nađe sve roditelje spašene dece da na taj način ujedini porodice, ali većina ih je bila ugušena u plinskim komorama.
Njihova deca su onda bila smeštena u starateljske porodice ili su bili usvojeni. Pre dve godine, ona je bila predložena za Nobelovu nagradu, ali ju je dobio Al Gor za svoj film o globalnom zagrevanju.
Kada sagledate ovu priču od početka do kraja, ovoj ženi nije ni potrebna Nobelova nagrada, ovakvi ljudi su nagrada našoj planeti jer se zbog ovakvih ljudi podsećamo na ono čovečansko u sebi.
Dodaj komentar