mirka s muzem
Mirka i suprug na radnom mestu; foto: privatna arhiva
Magazin

Inspirativna priča Mirke iz Čačka, koja je prala prozore na kanadskim neboderima

Mirka Mijatović iz Čačka je tokom 70-ih godina XX veka bila jedina žena perač prozora u Severnoj Americi, a sva je prilika da je u svojoj profesiji bila jedinstvena i u svetu.

Mirka je zajedno sa suprugom Mihajlom otišla u Kanadu u potragu za boljim životom, a iako je radila u bolnici i učila za sekretaricu, život je za nju imao drugačije planove.

Mirki nije bilo suđeno da radi kancelarijski posao. Umesto toga, pela se „nebu pod oblake“, neustrašiva, u društvu supruga…

– U ono vreme je cela generacija išla da radi i zaradi i da se potom vrati. Ovi današnji idu i ako mogu da se nikad ne vrate. Moj brat je bio u Francuskoj, rođaci u Nemačkoj, svi smo išli da radimo i zaradimo, vraćali se svako malo, ovde gradili, stvarali, nadali se boljem – počinje priču Mirka.

Završila je gimnaziju, a od fakulteta odustala. U prvo vreme Mirka je u Kanadi radila u bolnici kao asistent medicinskoj sestri. Kad je savladala jezik, počela je da pohađa i kurs za sekretarice. U međuvremenu je suprug došao u kontakt sa peračima prozora, a kako je imao dva dana nedeljno slobodno u firmi u kojoj je tada radio, rešio je ta dva dana da iskoristi, da radi kao perač prozora.

– Žurilo nam se, iskreno rečeno, da što više radimo, da bismo se što pre vratili deci, radili smo dan i noć – priča Mirka.

Pranje prozora se isplati

Iako su i decu poveli sa sobom u Kanadu, kasnije su ih ipak vratili kući, kod babe i dede, baš zato da bi mogli što više vremena da se posvete poslu. Videli su, priča Mirka, da se pranje prozora isplati, pa je ona napustila bolnicu, ali i ideju za poslom sekretarice, koja je tada bila u drugom planu.

Uskoro se pridružila mužu u pranju prozora, kasnije su postali tandem. Uskoro su i lokalne novine i televizija pisale i izveštavale o njima, bili su, priča, često na njihovim medijima. Za nju je, kaže Mirka, posle tolikog medijskog eksponiranja bilo posla, gde god da se javila.

– U ono vreme u Torontu, zgrada na kojoj smo prali prozore imala je otprilike 90 spratova. Ja baš nisam sigurna 100 posto, jer nikad nisam uspela da izbrojim, znam samo da se tri ili četiri puta menjao lift, jednim pređete 20 spratova, pa uđete u drugi, pa opet 20 spratova i tako do vrha. Ali, u prvo vreme, naravno počeli smo sa zgradama od tri, četiri sprata. Moj suprug je bio dobro upoznat sa poslom i sa njim je sve bilo bezbedno, nikako nije moglo da dođe ni do kakve nesreće – priseća se Mirka.

Pela se na dudove i trešnje

A na pitanje da li se pre toga nekada pela na tolike visine, jer su perači prozora obično alpinisti, Mirka lakonski odgovara:

– Nisam se pela više od trešnje i od duda! – i napominje da je na planini odrasla.

mirka danas
Baka Mirka – danas; foto: privatna arhiva

Detinjstvo se ne zaboravlja

Čovek sve može da zaboravi, kaže, ali detinjstvo ne može nikad, pa se njega rado priseća dok piše pesme. Mnogo joj je, kaže, žao današnje dece, sede samo i pilje u telefon, onaj nesrećni crtani film što su videli danas, sutra se već ne sećaju šta su videli.

– Ja bar imam čega da se sećam, jesmo bili i siromašni i goli i bosi, ali mi je ipak bilo na neki način lepo. Prvo sam počela o tome da pišem, pa i o detinjstvu mog muža, jer znam da je bio nestašan, pa sam rešila da pišem o životu u Kanadi i tako, malo-pomalo, malo-pomalo, izgleda da ću ja kao Mihail Šolohov u četiri toma da pišem.

Suprug Mihajlo je, nažalost, preminuo pre dve godine.

Zbirka pesama

Mirka je do sada objavila jednu zbirku pesama. Volela bi, kaže, kad bi neko napisao muziku na nešto što je ona napisala. Ali, kaže, ne javljaju se muzičari.

– Život je težak, svakome je na neki način život težak, neko te probleme uspešno rešava, neko pribegava alkoholu, drogama… Neko padne u depresiju, a ja kad mi neki problem iskrsne, a bilo ih je dosta, hvala Bogu, napišem pesmu. Dok bi ja pesmu napisala, problem bi se rešio – priča Mirka za portal Telegraf.

vecna-ljubav

Na duži period su se vratili 1975. godine i tada su, priča Mirka, oprali „Beograđanku“, a zarađeni novac dali u humanitarne svrhe. A posla je, u staroj, velikoj državi bilo, po svim republikama bivše Jugoslavije. A sve do trenutka kada je država počela da se raspada, radili su na pranju prozora, ali i fasadne radove na zgradama.

I deca su pečalbari

Mirka se i dalje pita da li je nešto mogla drugačije da učini kada su njena deca u pitanju. Da li su pogrešili što su ih vratili kod babe i dede. Oni su se i sami otisnuli u svet. U Kanadu. Da tamo traže svoju sreću.

Da li su se i koliko pokajali oni koji su otišli iz Srbije?

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku