Ekologija u savremenom svetu predstavlja bitku za budućnost, a naš narod tek od nedavno stiče i polagano razvija određenu ekološku svest.
Veliki ekološki protesti u Beogradu, kao i saobraćajne blokade širom Srbije, održani su krajem prošle i početkom ove godine, a njihov cilj bio je obustavljanje planova Vlade Srbije i kompanije „Rio Tinto“ o otvaranju rudnika litijuma na više lokacija.
Nažalost, iako nimalo naivan, to svakako nije jedini ekološki problem sa kojim se kao društvo, ali i civilizacija suočavamo.
Stvorili smo nebrojano mnogo divljih deponija, pojedinci izvlače pesak iz korita reka, dok povlašćeni misle da imaju pravo na bogaćenje kroz izgradnju mini-hidro elekrana i guranjem planinskih reka u cevi.
Tu je i problem nekontrolisane seče šuma, naročito u ovako kriznim vremenima kada se svi plaše smrzavanja i kada cena drva po kubnom metru premašuje 14.000 dinara.
Ta nesvest da posle nas nema budućnosti, nebriga za generacije koje dolaze ili se još uvek nisu ni rodile, „krasi“ čovečanstvo od pamtiveka. To je svojevrsna sistemska greška nas ljudi, nas „savršenih organizama“.
Jedan primer iz Indije i gotovo tri veka kasnije bdi nad nama, pokušavajući da nas poduči uzvišenim vrednostima kojima bi, valjda, svi trebalo da težimo.
Septembra 1730. godine, dogodio se stravični Kedžarli (Khejarli) masakr koji i danas inspiriše ekološke aktiviste širom planete.
Selo po imenu Džehnad, kasnije preimenovano u Kedžarli, poprište je stravične, krvave epizode u kojoj je krajnji epilog 363 ljudske žrtve, muškaraca, žena i dece.
Ovo selo samo nekoliko godina ranije palo je pod upravu Maharadže Abai Singa, kralja tadašnjeg Marvarskog kraljevstva, a kralj je naredio svom ministru Giridaru Bandariju da mu nabavi veću količinu stabala.
Po jednoj priči, drva su želeli da iskoriste za izgradnju nove kraljevske palate, dok je prema drugom izvoru namera bila da se drva spale kako bi se kasnije od njih pravio kreč.
Bilo kako bilo, stabla su bila sveta za Bišnoi narod iz Kedžarle te nisu imali nameru da ih prepuste vojnicima koji su došli sa spremni da izvrše svoja naređenja.
Žena po imenu Amrita Devi Bišnoi predvodila je pobunjeni narod, a osionoj vojsci pokušala je da objasni kako je drveće za narod Bišnoi sveto i kako je najbolje da odustanu od svoje ideje.
Vojnici su imali predlog. Bili su spremni da odustanu od svoje namere ukoliko narod pristane da ih podmiti.
Ovakvu ideju Amrita je odlučno odbila smatrajući je uvredljivom za vrednosti koje njena vera propagira.
Ne želeći da plati, a još manje da odustane od borbe za svoja uverenja, Amrita je povela svoje ćerke kako bi zajedno grlile stabla. Štiteći ih svojim telima, one su verovale da će ljudskost prevagnuti te da će vojnici otići kada uvide njihovu odlučnost.
Stvari su, međutim, išle nekim drugim tokom.
Besni vojnici odrubili su glave Amrit, njenim ćerkama – Asu, Ratni i Bagu.
Poslednje reči koje je Amrit izgovorila bile su: “Odsečena glava jeftinija je od posečenog drveta!”
Ova potresna vest brzo se proširila okolnim selima i među Bišnoi populacijom, kojih danas ima negde oko 600 hiljada širom severne i centralne Indije.
Bišnoi iz 83 sela organizovali su savet na kojem su doneli odluku da svaki dobrovoljac koji može otputuje na mesto zločina i položi život u ime odbrane ugroženih stabala.
Prvo su pristizali stariji ljudi koji ubrzo pogubljeni grleći stabla, a ministar i vojskovođa Bandari tvrdio je da se narod Bišnoi na ovaj način ratosiljava beskorisnih članova svoje zajednice. Da to nije istina, dokazali su mlađi muškarci i žene koji su dolazili za njima kako bi svojim telima branili sveta stabla.
Kao odgovor na ovu Bandarijevu laž i brutalnost, mlađi muškarci, žene i deca zajedno su grlili stabla zbog čega je mnogo njih stradalo u borbi za pravdu i istinu. Na kraju, prema zvničnim podacima, 363 pripadnika Bišnoi naroda ubijeno je u ovom masakru.
Vest je ubrzo stigla i do kralja Abai Singa, koji je šokiran vestima, brutalnošću svog podređenog i ovakvim pasivnim otporom verujućeg naroda, hitno opozvao vojnike i lično otišao u selo kako bi se izvinio za postupke svog ministra i njegove vojske.
Njegova odluka je bila da ovo selo i ovaj narod nikada više neće morati da bije ovakvu bitku, te da im se neće tražiti da obezbede drva za kraljevstvo.
Kedžarli je do danas mesto hodočašća za celu Bišnoi zajednicu.
Ovakav veličanstven pasivan otpor inspirisao je i velikog Gandija, ali i kasnije ekološke pokrete širom planete. Među njima je možda najpoznatiji Čipko pokret, nastao takođe u Indiji sedamdesetih godina 20. veka, kroz borbu za zaustavljanje rastuće deforestacije.
Danas Indija jednom godišnje dodeljuje nagradu Amrita Devi Bišnoi za izuzetan ekološki doprinos.
U ovoj zemlji se od 2013. godine, odlukom Ministarstva za ekologiju, šume i klimatske promene, 11. septembar obeležava kao Nacionalni dan šumskih mučenika.
Svako ko pročita ovu poučnu, ali vrlo bolnu istinitu priču može pronaći paralele sa današnjim vremenima. Umesto Amrit mi danas u Srbiji imamo Ljilju Bralović, Irenu Barbulović i druge heroine koje ne dozvoljavaju da se naša sela isprazne, naše vode i njive zatruju sumpornom kiselinom, koje danas pomažu u odbrani i planine Starice kod Majdanpeka.
Da li su neohpodna drva za palatu, za kreč ili zemlja za iskopavanje litijuma, bakra ili zlata manje je bitno. Bitno je ono sveto, šta je nama vredno i koliko smo daleko spremni da idemo u svojim uverenjima.
Eksploatatori nemaju uverenja, već slepu korist i zlatnu groznicu, a oni koji žive od tih šuma, njiva, reka i planina imaju mnogo veći motiv u toj epskoj borbi koja se dešava i koja tek predstoji.
Hoćemo li i mi danas zagrliti naše oranice, naše obale i stabla po gajevima i šumama ili ćemo okrenuti glavu, nabiti je u beton i dozvoliti da se sutra samo prisećamo kako je ova Srbija nekad bila lepa zemlja?
Kažu ljudi „za idele ginu budale“, ali da nema tih budala ovaj svet bi odavno nestao u mraku apatije i ravnodušnosti većine i pohlepi manjine koja oduvek nasrće i napada mir i slogu ljudi, životinja i prirode.
Dodaj komentar