zeljko mitrovic
Magazin

Ima nečeg užasno perverznog u tome da se reklamiraš kao dobrotvor

Bilo da poklanjaš štene psa,  letovanje, staru garderobu, stipendiju siromašnoj studentkinji ili deo kože kolegi koji je povređen u požaru, svejedno…

Busati se u grudi samarićanske i pucati iz svog medijskog naoružanja o sopstvenom altruizmu, ljubavi za čoveka kao takvog ili urlati o sopstvenoj dobroti jednostavno je – nepristojno.

Zašto sve moram da pokvarim ovom razradom teme na temu medijskog maga Željka Mitrovića koji deci iz domova za nezbrinute poklanja kineske šeširiće i jeftina letovanja, kad je deci lepo?

Moliću lepo, moram zbog pristojnosti i granica koje su suverene i nepovredive.

Onih granica dobrog ukusa koje, ako se pređu ili poruše, sve relativizuju i u isti koš stavljaju humanost, samoreklamerstvo, samopromociju ili tek hir nevaspitane osobe koja pere biografiju.

Za sada, u milion repriznih takozvanih dnevnika na milion kanala, taj vlasnik TV Pink i mnogo čega još, reklamira svoj čin ljubavi i društveno odgovornog poslovanja tv prilogom u kojem se hvali time što je učinio, upućuje svog dnovinara na ministra za rad i… direktora doma za nezbrinutu decu, jer oni su prisutni, oni su dekor, neka vrsta klovnova koji čitavoj bizarnoj slici gde se deci poređanoj u redu dva po dva dele koverte, džeparac za more, poklanja sreća i svetakoto, oni su neka nepostojeća paralelna država koja svemu nenormalnom daje legitimitet i učestvuje u nečemu lažnom, tako jezivom da tera na povraćanje.

Naime, taj čovek, taj koji deli nešto deci u prisustvu svoje tri ćerke i odsustvu jedne supruge i jednog sina koji je na pešačkom prelazu, onako usput, ubio devojku od 17 godina, dakle, taj čovek koristi nacionalnu frekvenciju, dakle javno dobro, da pokuša da se predstavi kao humanista, da pokuša da dobije indulgencije, da dobije nekakav oprost za svo zlo do sada učinjeno i to, onako usput, novcem isisanim iz državnog budžeta i naših novčanika, neplaćanjem poreza i radnika i svih prinadležnosti državi?

Da. Taj čovek je loš čovek. Loš čovek je svaki onaj koji se bilo kakvim dobrom razmeće pred poniznim glavama nesreće i sirotinjei bolesti i nemoći.

Loš čovek, džaba.

Džaba sve dobro što uradi kad su mu motivi sebični i prostački.

Džaba dnevničko ponavljanje kako je fin i dobar kad znamo i ko je i odakle mu moć i koliko smo mu odvratnog već prećutali, pa sad kao u nekoj novoj orvelovskoj farmi  treba još i da aplaudiramo sopstvenom ponižavanju, jer nam puca u stomak, u najiskrenije i najljudskije emocije prema izmanipulisanoj deci koja ljubav dobijaju kao ulogu u njegovom tv projektu?!

Loš čovek koji se kiti tuđom mukom, džaba.

Onaj ko pomaže iz srca, ne iz novčanika, on o tome ćuti.

Taj neko pomaže jer može i zna za muku, ali i za sramotu i stid.

Eto baš taj neko, stolar Mile ili moja prijateljica slikarka koja je u tišini ulepšala nekoliko dečjih bolnica, taj neko… (dopišite sami), on je dobar. Čovek. Dobar čovek pa sve ostalo o čemu se ćuti zbog pristojnosti i poštovanja prema drugom ljudskom biću koje nije krivo i nije biralo svoj problem.

Dobar čovek deli u tišini, loš se dere po sokaku kako je dobar. Suštinska razlika.

Linija pristojnosti, moralnih kapaciteta i motiva u slučaju bahatog medijskog maga Mitrovića koji se samoreklamira koristeći nemaštinu ili nebrigu države o deci bez roditeljskog staranja pređena je bahato, jadno i nevaspitano.

Zato je važno opet je nacrtati, podebljati, učiniti jasnom i nepovredivom.

‘Ruka koja daje uvek je iznad ruke koja prima’, rekao je neki od filozofa iz doba humanizma i renesanse i bio je u pravu, jeste. I divno je što klinci idu na more, jebeš jeftine šeširiće i kamere koje beleže taj polazak, ali linije pristojnosti u društvu 21. veka svakako ne sme da postavlja kontraverzni biznismen čije je bogatstvo nastalo muljanjem, nezakonitim radnjama, trovanjem nacije jezivim tv sadržajima i izbegavanjem zakona pred kojima bi, u civilizovanoj državi, morao da sagne glavu, klekne na kolena i zamoli za milost…

Čoveka i Boginju Justiciju, slepu, a pravednu, najpre njih…

Ne, nije normalno, nije pristojno i nevaspitano je činiti dobro zarad sopstvene koristi.

Rekla sam.

Sudite sada i temi i meni, sudite, ali razmislite…

Klinci iz Zvečanske su, nadam se, srećni. Nadam se iz dubine duše. Primer koji im ćutanjem o nekim važnim linijama i granicama dobrog ukusa i kućnog vaspitanja u slučaju ‘dobrotvor iz ekrana’ nije ono što bi trebalo da nauče.

Naprotiv.

Dobri o svemu dobrom što drugima daju nikad ni reč nikome ne kažu.

Zato i jesu dobri.

Suštinska razlika.

Oprosti, Andrea! Srpska ti je pravda čudna rabota

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Maj Brit

Maj Brit

Radoznala. Glasna. Nikad u gomili. Nenaoružana. Slobodna. Nastrano na strani slabijih.
Žena, mama, novinarka, levičarka, aktivistkinja, feministkinja, opsesivno kompulzivna i opasno sigurna u to sve.

1 Comment

Klikni da komentarišeš