Ilona je najstarija Novosađanka, korone se ne boji, a kad bi mogla da vrati vreme sve bi promenila

Već smo vas upoznali sa Ilonom Kovač. Najstarija Novosađanka će u oktobru, ako Bog da, napuniti 106 godina, a kako je rekla novinarima nije ni najmanje zabrinuta zbog koronavirusa.

ROĐENDAN U KATEDRALI

Lane je kao najstarija osoba u Novom Sadu, verovatno i u celoj Srbiji, rođendan proslavila uz blagoslov župnika u novosadskoj Katedrali, gradonačelnik joj je poslao tortu i veliki buket cveća, a na malom slavlju, osim rodbine i prijatelja bilo je i mnogo predstavnika medija, piše Angelina Čakširan za Blic Ženu.

Priznaje da joj prija sva ta pažnja, ali ne krije ni da joj je dosta života koji je, kako kaže, bio težak, pretežak, posut trnjem baš kao ruže u njenoj bašti.

I kad bi mogla da vrati vreme, sve bi bilo drugačije.

Kućica u kojoj gospođa Ilona živi skoro šest decenija jedna je od dvadesetak udžerica u novosadskom naselju Satelit, koje još nisu ustupile mesto betonskim višespratnicama.

O rušenju se govori praktično od kada se uselila u taj stančić od četrdesetak kvadrata, ali eto, dočekala je da prešiša čitav vek i ništa se nije promenilo.

Prostor koji je dobila od “Etilena”, gde je radila kao peglerka, deli sa osamdesetjednogodišnjim sinom Đerđom – Đurikom, penzionisanim grafičarom, koji se nikada nije ženio i celog života brine o majci – vozi je kod doktora, obavezno nedeljom u crkvu, ode u nabavku, pomogne oko spremanja kuće i dvorišta.

Oboje slabo čuju, pritom im ne radi zvono, nemaju ni fiksni ni mobilni telefon. Jedva smo ih dozvali s kapije.

– Do stote sam bila sasvim dobro, išla sam na pijacu, u crkvu sam odlazila tri-četiri puta nedeljno, sama, peške ili autobusom, kuvala sam svaki dan, pravila kolače, održavala baštu. Poslednjih godina sve sam slabija – žali se baka Ilona čija kućica, uprkos tome što je izdaje snaga, blista od čistoće.

Na stolu, šporetu i kuhinjskim elementima nema nijedne mrlje, u sobi ni zrnca prašine. Možeš jesti s poda.

Posvuda uštirkani jastuci i stolnjaci, koje je sama izvezla, šustikle s rišeljeom, heklani miljei, po zidovima uramljeni gobleni, njen omiljeni ručni rad, ali vid je posle operacije katarakte više ne služi kao ranije pa je to batalila.

Ipak, svojim očima gledali smo kako bez problema uvlači konac u iglu i vešto premešta dugmad na suknji koja joj je postala suviše široka.

NAOČITA I SPRETNA

Naučila je da šije kada je sa starijom sestrom iz rodne Bačke Topole prešla Novi Sad. Bilo joj je samo šesnaest godina i iza sebe je ostavila detinjstvo koje je bilo sve samo ne srećno.

Otac je, vrativši se iz zarobljeništva posle Prvog svetskog rata, našao drugu ženu, a majka nije marila za svoje devojčice, pa ih je, videvši da deca neće preživeti toliku nebrigu, preuzela tetka po ocu.

– Neko vreme bile smo i kod dede, e, jedino tada nam je bilo lepo. Bila sam njegova ljubimica, govorio je da moram da završim za medicinsku sestru ili da odem u opatice. Od svega toga ostali su mi velika pobožnost i žal što nisam otišla u samostan – uzdiše Ilona Kovač koja je, završivši na kraju kod oca i neprijateljski nastrojene maćehe, potražila sreću u velikom gradu.

Ribala je i čistila po kućama usput učeći da kuva i šije, postala je vrsna domaćica i krojačica pa nije ni čudo što je onako naočita i spretna, zapadala za oko mnogim momcima.

NEVERNI MUŽ

Udala se sa dvadeset četiri, a godinu dana kasnije, 1939. godine, rodio se njen prvenac Đurika.

Ubrzo potom, muž joj je mobilisan, a na jednom od njegovih kratkih odsustava ostala je trudna: ratne 1943. godine rodila je kćerku, ali muža nije dočekala.

Pao je u zarobljeništvo i kada je pušten, produžio je za Francusku gde se ponovo oženio. Iako u tom braku nije dobio decu, za svoje potomke nije mario, dolazio je retko, tek reda radi, da se ne kaže da ih je sasvim zaboravio.

RAZOČARANA U MUŠKARCE

Iako je doživela sudbinu svoje majke – da joj muž iz zarobljeništva ode s drugom ženom, gospođa Ilona nije napravila istu grešku: za sina i kćerku borila se kao lavica i uspela je sama da ih izvede na put.

Nije se više udavala, mada je imala nekoliko ozbiljnih veza koje nisu završile brakom isključivo zbog toga što je imala decu.

– Znate kako, muškarac će teško zaprositi ženu s “prikolicama”. To važi i za ovo moderno vreme, a zamislite kako je bilo pre šezdeset-sedamdeset godina. Razočarala sam se više puta dok to nisam shvatila, ali sada mi je drago što se nisam ponovo udala – tvrdi simpatična starica čija ćerka živi u Bečeju i podarila joj je dvoje unučadi.

Ilona danas ima četiri praunuka i jednog čukununuka, trogodišnjeg Patrika, rođenog u Škotskoj, kojeg su roditelji, kad je bio sasvim mala beba, doveli na proslavu njenog 102. rođendana.

POSTOJI LI RECEPT ZA DUG ŽIVOT

Na pitanje šta je doprinelo njenoj dugovečnosti, Ilona Kovač sleže ramenima. Ne zna.

Celog života bila je bolešljiva, imala je pet operacija: ako se izuzmu katarakta i slepo crevo, koji su “uobičajeni” hirurški zahvati, bilo je tu i ozbiljnijih intervencija kao što je odstranjivanje tumora, srećom benignih.

Zbog zdravstvenih problema otišla je u invalidsku penziju i sigurno drži rekord i u penzionerskom stažu. Možda je, kaže, za njen dugačak životni vek ključna umerenost, jer nikada ni u čemu nije preterivala.

PRVOKLASNA KUVARICA…

Iako ne kuva svakog dana, što je ranije bilo obavezno, gospođa Ilona priprema hranu bar četiri puta nedeljno. Napravi veću količinu pa ostavi u frižideru.

Nedavno je nabavila novi šporet jer joj na starom ne radi rerna bez koje se, kaže, ne može zamisliti prava kuhinja.

Glavni konzument njenih specijeliteta je, naravno, sin, dok ona jede sve manje: za doručak uzme malo tvrdog sira, ponekad se “zasladi” sa pet-šest čvaraka i popije malo mleka.

Za ručak voli da spremi svoju omiljenu zelenu čorbu od šargarepe, peršuna i krompira, u koju zakuva malo domaćeg testa.

Đurika mnogo voli mamin sekelji gulaš – dinstanu piletinu s kiselim kupusom i mnogo milerama, a hvali i njen kelj s mlevenim mesom, preliven pavlakom i zapečen u rerni.

– Moja majka je prvoklasna kuvarica i ekspert je za kolače, o Božiću i Uskrsu umela je da napravi po desetak vrsta, plus torte. Već nekoliko godina ne priprema ništa slatko osim kuglofa koji je pravi delikates. Takav se ne može pronaći ni u jednoj poslastičarnici i pekari. Niko ne mesi kuglof bolje od mama Ilone – kaže Đurika Kovač.

… I BAŠTOVANKA

Dok prolazimo malim dvorištem, postaje nam jasno da je gospođa Ilona i vrsna baštovanka: mali vrt, koji sama održava, uredno je prekopan, već su uveliko nikli ljiljani i đurđevak, ruže su napupile, tamjanika je krenula, žbunje orezano pod konac.

– Nekada je tu bilo mnogo više cveća, čak sam dobijala i nagrade za najlepšu baštu. Sada više nemam ni volje ni snage, nedavno sam pala posred leje, pravo na ruže, sva sam se izbola, noga me još uvek boli – jada se ona.

KAKAV JE TO ŽIVOT

– Ma, sve me boli, nije to samo od pada već od starosti, ne pomažu tu ni lekovi, noćima ne spavam. Ovo više nije život, sve otkazuje, gasiš se na sopstvene oči. Eto vam odgovora na pitanje da li se plašim koronavirusa. Ne, ne bojim se, nema ničeg strašnog u tome da umreš u sto šestoj godini.