Inženjer elektroenergetike, ima 25 godina, nebo mu granica a on iz sela neće

Radni dan mladog inženjera elektroenergetike: Porani sa prvim petlovima, popije kafu sa ukućanima, i pohita da namiri stoku. Svejedno kravama da li im seno polaže fakultetlija ili nepismeni seljak, one traže da budu namirene. Posle doručka čekaju ga njiva, štala, vrt, malinjak, šljivik, mlekar, sušara, sto drugih obaveza koje neće da čekaju do sutra.

Radni dan bez radnog vremena… Master inženjera Ilije Mirosavića (25) iz Tabanovića kod Požege…

Ne u izglancanim cipelama, nego u kaljavim opancima… Sa vilama ili motikom preko ramena, umesto akt tašnom u ruci i sakoom pod miškom…

Onomad je diplomirao na Fakultetu tehnoloških nauka u Čačku. I stekao veoma traženo akademsko zvanje zbog kojeg mu sa nekoliko strana već nude posao. U gradu. Ali, Ilija neće da ode za sela. Zapravo hoće on posao pozivu prikladan, nije se tolike godine školovao, a njegova porodica odricala, da bi mu neuposlena diploma stajala na kredencu. Samo traži radno mesto koje će mu ostaviti vremena da se posveti imanju u Tabanovića.

-A takav, da mi kad napustim kancelariju stignem u selo i oposlim sve što treba, do sada nisam našao, – priča nam Ilija Mirosavić, zauzet traktorom kojim žuri u njivu.

Ni ona se ne buni da li će je obraditi intelektualac ili ratar bez diplome. Da bi rodila ište da bude poorana, isfrezirana, pođubrena, posejana… Imao bi, sve i da se Ilija odseli u grad, ko to da postigne i bez njega, ali on neće ni da čuje. Živi sa majkom, ocem, bratom i dedom. Mirosavići se bave stočarstvom, voćarstvom, povrtarstvom.

Seljački hleb, veli, ga je podgajio i odškolovao, seljačkom hlebu će, zaklinje se, ostati veran do kraja života. Sa bratom će ponosno brinuti o svemu što su njegovi preci stekli.

-Poljoprivreda kao fabrika hrane iziskuje mnogo odricanja. Ali, nijedan službeni ručak, makar bio i besplatan, ne prija kao domaća pogača zamešena i ispečena na tvojoj grbači. Ni u jednom restoranu ručak ne miriše kao za seoskom trpezom. Nećeš nigde kupiti sočniju voćku od one kuju ubereš sa grane tvog stabla, – uporan je taze master inženjer elektroenergetike.

U svakodnevici seoskih poslova je od malih nogu. U detinjstvu je navikao i naučio da radi sve. Srodio se sa zemljom svojih predaka, zato je, čvrsto stoji, nikada neće ni napuštati. Na njoj mu najmilije. Ali, svestan je, fakultetska diploma se ne da unovčiti iz polja, štale, voćnjaka, neće prosuti onih deset godina potršenih na školovanje i svakodnevno putovanje od Tabanovića do Čačka.

-Sebe vidim kao zaposlenog u struci, negde u gradu, koji će svako jutro odlaziti na posao i predano mu se posvećivati, a popodne žuriti da se vrati kući u Tabanoviće. Što pre da raskopča košulju, skine kravatu i pojuri stoci i letini. Nikako mi ne bi smetao rad na dve strane jer grad psihički umori, a selo regeneriše čoveka. Ako ima neki poslodavac koji će mi ostaviti prostor da radne obaveze uskladim sa poljoprivredom – tu sam. Dobiće za radnika vrednog seljačkog sina koji zna da radi i ume da poštuje, – iskren je Mirosavić.

Ne da mladost da je naporan dan slomi kad se smrkne nad požeškim krajem. Sačuva Ilija toliko snage da pred povečerje pročita ponešto stručne literature, napiše neki projekat, razrađuje ideje iz oblasti društvenog života. Baš u ovim umornim satima je spremio svoj master rad na temu: „Obnovljivi izvori energije i njihova konkretna primena u poljoprivredi“. Napisao ga je na osnovu ličnih iskustava u praćenju pontencijala obnovljivih izvora energije u Srbiji, jako izdašnih, kaže Ilija, ali uglavnom neiskorišćenih.

Selo mu je puno pružilo i leži mu na srcu, toliko da želi da mu se oduži. Ne samo svom rodnom nego svim požeškim.

-Pretprošle godine sam preko Udruženja „Pokret mladih za Požegu“, čiji sam osnivač, pokrenuo internet platformu putem koje na jednom mestu svi poljoprivrednici iz Požege mogu da se informišu o subvencijama koje nude država, opština, razni fondovi i organizacije, – objašnjava Mirosavić, a prenosi Blic.

Aktivan je i u čačanskoj Civilnoj zaštiti. Neretko je davao celog sebe da zaštiti ugrožene od požara i poplava.

U godinama je kada razmišlja o žendibi, zasnivanju porodice. Sadašnjoj devojci je jasno stavio do znanja: „Da znaš, ako me hoćeš za muža, da ja iz sela ne idem. Kupićemo nekretninu u gradu, ali Tabanovići su nam adresa“.

Sjaha Ilija s traktora i ode u malinjak. Sezona berbe je na pragu. Ne mari ni malina da li će je prskati i vezivati visokoškolovan ili neuk.

-Čovek treba da bude čovek, bio školovan ili ne. Kvalitet se ogleda u delima. Ako loše radiš džaba ti i pet diploma i funkcija, – nesta Mirosavić u redovima zasada.

Odozdo se najbolje ne čuje. Razaznaš ga jasno samo kad izusti reč „seljak“. Sa kakvim ponosom je samo Ilija izgovara…