Hrvatski kritičar o „Tomi”: Neozbiljno ostvarenje, odvratne maske, patetičan i površan film

Filmska publika u Srbiji hrli u bioskope prethodnih dana u želji da pogleda novi film Dragana Bjelogrlića „Toma“, a projekat je već navodno oborio sve rekorde gledanosti u našoj zemlji. Cilj tvoraca je prodor na regionalno tržište, ali postoje i oni koji se usuđuju da kažu i neku kritičnu reč o ovom filmu.

Internet portal Index.hr objavio je filmsku kritiku Željka Porobije, hrvatskog teologa, filozofa, novinara i filmskog kritičara, koji je „Tomu“ okarakterisao kao neozbiljno ostvarenje koje nema mnogo veze sa stvarnošću.

Njegovu detaljnu opservaciju prenosimo u celosti, a ukoliko ste pogledali film možete nam preneti svoje utiske, kao i da li se slažete sa jednom ovakvom kritikom:

– Odgledao sam u Beogradu film „Toma“, oko kojega (kako je i red u nas) raspravljaju i oni koji ga nisu videli. Da odmah budem jasan – ako volite kafanske pesme pa jedno sat i po neobavezne zabave, onda će vam se ovaj nesumnjivo gledljiv film dopasti, kao i mnogim drugima.

Za ona dobra stara vremena

Odrastao sam u kulturi u kojoj niste mogli izbeći Tomine pesme, od kafana po Dorćolu i Skadarliji do studija Radiotelevizije Beograd, one su bile nezaobilazni deo repertoara. Mene i moje novobeogradsko društvo, koje je odrastalo na novome valu, to nije ni okrznulo, ali mi smo i tada bili tek manjina. Stoga i ne čudi količina emocija i interesovanja koje je sama najava filma već bila podstakla.

Objektivno, film je patetično igranje s nostalgijom za vremenima kad smo bili srećniji, kad je muzika bila bolja, kad je Tito bio živ (zapazite samo izbor njegovih slika), kad je nekako sve bilo bolje i lepše. Osim Tome, tu su i Silvana (jako bitan lik u priči), Tozovac, Cune, Lepa, ukratko – all star postava tadašnje estrade.

Ono što će vam prvo upasti u oči jesu izuzetno loše (tačnije, odvratne) maske, zbog kojih glumci mahom izgledaju kao oni mrtvaci iz kultnog „Sabirnog centra“.

Reditelji se malo igraju paralelnog vremena (u čemu znaju biti dosadni), a katkada ih hvata i želja da imitiraju Kusturicu, pa se pojavljuje mistični lik neke mlade Romkinje, čije značenje saznajete na kraju filma (i dodatno ga čini patetičnim).

Glumački je posao solidno odrađen – Milan Marić u naslovnoj ulozi na momente je odličan. Meni još upečatljivija Tamara Dragičević u ulozi Silvane odlično je skinula govor legendarne pevačice, a prezgodna Milena Radulović je skinula gaće (i to dvaput, na radost gledalaca). Da sve bude ravnopravno – skinuo ih je i „Toma“ (ili njegov dubler). Inače izuzetna Mirjana Karanović ulogu Tomine majke odradila je razočaravajuće loše.

Od Vardara pa do Triglava

Lik inače za obradu zanimljivog Tome Zdravkovića prikazan je površno i neuverljivo. Pesme su mu tužne „jer je moj život tužan“, ali pojma nemate šta je uopšte njegov problem i ne znate zašto biste saosećali. Zbog nesrećne ljubavi? Čak i sam film priznaje da je Toma bio veliki ženskaroš, kome nisu bile strane ni orgije s puno golih cura. Oni koji ga bolje znaju (poput suseda iz meni obližnjih naselja) pričaće vam kako je krvnički znao da tuče svoju zadnju ženu – o čemu ni reči u filmu. No, ionako se radi o pseudobiografskom ostvarenju u kome je priča vrlo labavo povezana sa stvarnim životom svog junaka.

Srećom, i takav slobodni pristup držao se nekih ograničenja, nije se išlo u ulagivanje Crkvi i ovim novim vernicima, pa Toma jasno veli da ne veruje u Boga (čak ga i psuje, što je za hrvatski film nezamislivo).

Bjela (kako od milja zovu reditelja Bjelogrlića) film želi da plasira na prostore cele bivše Jugoslavije, tako da nam se tu pojavljuju i likovi Zdravka Čolića (tu ćete se morati nasmejati), Davorina Popovića, Kemala Montena (majko mila, unakaziše inače lepog čoveka), muzika Grupe 220, legendarni koncert u Sarajevu, nastupi u Makedoniji, otkazani termini u Osijeku i Mariboru nesrećne 1991. godine.

Bolje biti pijan nego star

Sasvim je jasno zašto je film unapred bio osuđen da postane hit. Estetski je on na nivou pesama naslovnog lika – dakle, „umoran sam od života“ spika, pa idemo u kafanu da razbijamo čaše do zore. Takav pristup životu u filmu kroz tragični lik Ljiljane dobija čak i filozofsko opravdanje – i jedna od poruka filma je da je bolje cunjati po beogradskim kafanama i razbijati čaše uz Tominu muziku, nego biti smrtno ozbiljan doktor koji leči ljude od raka.

Naravno, moja kritika ima smisla samo ako ovaj film shvatite kao ozbiljno ostvarenje – što on jednostavno nije. Uveren sam da će ga i u Hrvatskoj mnogi naši gledaoci (inače veliki ljubitelji valcera i gudačkih kvarteta) rado pogledati. Tomina je muzika bila neka mešavina srpskih narodnjaka i hrvatskih zabavnjaka, ona spram današnjih cajki zvuči kao Čajkovski, a te se čarobne formule držao i film. Glavni (i jedini) cilj je postignut – imamo veliki kino-hit – dovršava svoju opservaciju Porobija.