Čitava planeta čula je za njega i nema onoga ko je ostao ravnodušan prema njegovom poštenju i skromnosti. Svi kao navode kao arhetip političara za prime, ali i kao čoveka velikog srca i otvorenih vidika, koga vlast nije iskvarila.
Hose Pepe Muhika zagovara teoriju da moć ne menja ljude, već samo otkriva njihovo pravo lice. Muhikino lice zrači posebnom energijom, uprkos silnim borama i ožiljcima života.
O politici, lepoti i smislu života
Emir Kusturica kaže da, kad je čuo za predsednika koji vozi traktor i sam popravlja kuću, odmah je pomislio kako želi da snimi film o njemu, o omiljenom predsedniku Urugvaja. Snimio ga je u samom finišu predsedničkog mandata Hosea Muhike, tokom serije filozofskih razgovora o politici, lepoti, smislu života…
Biografski film „Pepe, jedan uzvišeni život“, koji je premijeru imao na ovogodišnjem Kanskom festivalu, pred srpsku publiku stigao je kao specijalitet ovogodišnjeg FEST-a, piše portal Noizz.
Tajna sreće
U međuvremenu, svet je počeo “najsiromašnijeg predsednika na svetu” da gleda kao najbogatijeg čoveka na svetu, i najmoćnijeg – onog koji je uspeo da otkrije najveću tajnu…
– Tajna sreće je da živiš u skladu sa sopstvenim vrednostima i stavovima. Budi svoj, i ne pokušavaj da nametneš svoje kriterijume drugima. Ja ne očekujem da drugi žive poput mene. Želim da poštujem slobodu ljudi, ali ja branim svoju slobodu. A to dolazi sa hrabrošću da kažete šta mislite, čak i ako ponekad drugi ne dele to mišljenje – objasnio je jednom prilikom Hose Muhika (83).
Više nije predsednik, iako i dalje ima bezrezervnu podršku svog naroda – sa osvojenih 65 odsto glasova na izborima, povukao se sa funkcije i iz javnog života.
Odbio je penziju i devetu deceniju živi skromno, u miru i jedinstvu s prirodom, na farmi u predgrađu Montevidea. Dok drugi filozofiraju – on svoju filozofiju živi i kaže da nikad ne gleda unazad.
Mračna prošlost i lekcije za čovečanstvo
Ipak, njegova biografija satkana je od važnih lekcija za čovečanstvo. Prva je da nije lako menjati svet, ali da možda vredi, i vezana je za najmračniji deo njegove prošlosti.
– Posvetio sam se borbi za promenu… Doživeo sam mnogo spoticanja, mnogo povreda, neko vreme sam bio u zatvoru. To je normalno za svakoga ko reši da menja svet. Čudo je što sam još tu. I, povrh svega, volim život – kaže Muhika.
Pad i uspon
Hose Muhika rođen je 1935. godine u Montevideu, u porodici evropskih doseljenika – otac mu je bio baskijskog, a majka italijanskog porekla. Studirao je pravo, ali ga je ipak više povukla politika. U vremenu kad je cela Latinska Amerika pulsirala pod represijom režima, priklonio se gerilskom Pokretu nacionalnog oslobođenja – Tupamarosima. Bili su inspirisani kubanskom revolucijom, pljačkali su banke i pomagali siromašnima, prkoseći korumpiranim urugvajskim vlastima i iščekujući priliku za državni udar…
Bili su u nemilosti, hapšeni su i mučeni. Sam Muhika je u toj borbi ranjavan šest puta, četiri puta su ga zatvarali, dvaput je bežao iz zatvora, a onda su ga uhapsili i okovali. Zatvoren je proveo ukupno 13 godina, od toga dve u samici.
– Ali, čovek je vrlo žilava vrsta i može da napravi čuda. Većina čovečanstva utehu pred ponorom metafizičke prirode pronašla je u veri u Boga, neki ludaci poput mene našli su utehu u ostvarenju sna o slobodi – objasnio je jednom prilikom.
Iz njegovih kasnijih izjava, čini se da je zapamtio svaki dan zarobljeništva.
– To su bile teške, veoma teške godine. Jednom u tri, četiri meseca majka bi mi došla u posetu. Mi isprebijani, izobličeni, zaudaramo na skorenu krv… Proveo sam dve godine da se nisam okupao, ni ja ni drugovi, pa smo naučili kako tako da se operemo jednom maramicom natopljenom vodom… Te godine naučile su me da razgovaram sa onim koga nosim u sebi, pričao sam sa mravima, sa zidovima, zvezdama… Samoća koja mi je nametnuta naterala me je da sebi postavljam pitanja, da razmislim o svemu i to je izmenilo moju ličnost. Može se reći da je to bio najplodotvorniji period mog života u kome sam shvatio da onaj koji se upušta u menjanje sveta najmanju cenu koju plaća za to jeste da ode na robiju – pričao je Pepe.
Sutra je jedino važno
Seća se i kako je bio prebijan, izobličen, kako se borio s halucinacijama i strašnom paranojom…
– Bol koji sam doživeo ništa ne može da anulira. Niko to ne može da obriše. Ali svako mora da nauči da zaleči rane i da se okrene budućnosti. Vidim život kao put koji se prostire ispred nas. Sutra je zapravo jedino važno. Ako provedeš život pokušavajući da naplatiš dugove koje niko ne želi da plati, protraćio si život.
Njegovo „sutra“ stiglo je 1985. kad je konačno pušten na slobodu.
Dodaj komentar