Bizarno jeste, ali bez njih se ne može. Proveli smo dan s grobarima. To jeste posao kao i svaki drugi, ali iznenađeni smo količinom bizarnih anegdota.
Groblje je jedino mesto koje nas u svakom trenutku čeka raširenih ruku – uz uslov da platimo grobno mesto i porez, eventualno sazidamo spomenik, kupimo sanduk ili to sve neko drugi uradi za nas. Zvuči jezivo, smrti niko ne voli da gleda u oči ali i takav posao mora se obaviti kad god neko umre a odlučio je da bude sahranjen.
Oni su grobari a groblje im je kao druga kuća. Prevoze pokojnike, kupaju ih, oblače, šminikaju, spremaju u sanduk, guraju kolica, kopaju rake i spuštaju u zemlju na večni počinak. Kažu da je rad na groblju posao kao i svaki drugi.
– U početku sam se i sanduka bojao a kamoli pokojnika ali sam imao dobre mentore. Sada ih i kupam, oblačim, šminkam, lakiram nokte ako treba. Ali ko je suviše emotivan ne može raditi ovaj posao. Mi grobari koji sahranjujemo godinama smo navikli i oguglali, kao svaki posao, želudac to brzo preradi i ideš dalje.
Ima nas petorica, završavamo kompletan proces sahrane, od njih dvojica kopaju rake. Mi radimo sve oko pokojnika, iskopavanje, guranje, spuštanje i zatrpavanje. Nije svejedno kad je mlada osoba, neko koga poznaješ. Ima ljudi koji ne mogu da zatvore sanduk kad je malo dete. Ti momenti svakom uvek padaju jako teško – kaže grobar K. S. u razgovoru za Luftiku.
On 19 godina radi ovaj posao i smatra da kako godine prolaze ljudi sve manje “plaču i žale one koji odlaze”.
– Slabo i kukaju, prosto mu zavide što ode a oni ostaju. Plaču za penzijom izgleda a ne za njim, kad su baba i deda naravno. Čim krenu da se deru i “bacaju” kažem penzija bila velika sunce ti poljubim. Kolega je baš pre neki dan zaplakao kad je video porodicu na okupu i svi su naricali, kukali, lelekali pa ga je pogodilo. Ja sam prošetao, sklonio se da ne čujem, posle toliko godina znaš kad je stvarno a kad je “sviranje Stambolu” – opisuje on.
J. M. takođe radnik na groblju, kaže da je bilo i smešnih ali ujedno i bizarnih situacija.
– Čovek što čita oproštajno pismo dođe pijan. Pročita nekako i za daću kaže “narode, porodica vas moli da dođete na ručak, daća je na tom mestu, a pokojnik neka je živ i zdrav”. Iz zatvora policija dovodi čoveka na sahranu, preminuo mu otac. Nisu ga držali, stoji meni iza leđa odmah uz raku. Govori on “sad ću ovog grobara gurnuti dole sa tatom”.
Ima svakakvih budala. Nađem čokoladu, donesu žene često, a neki videli pa uzeli i slikaju se pored glave pokojnika. Ima i onih što bi pola kuće stavili u sanduk, da ponese navodno tamo gde ide da ima da se presvuče, sredi. Senilna žena, donela gaće za dedu, roze, njene. Bako pa ovo nisu muške, “neka, neka, samo ti te obuci”. Pita ponovo “jesam li ti dala gaće”, jeste bako, ne sekirajte se, obukao sam i pantalone već – prepričava on kroz smeh.
U jeku korone, kažu njih dvojica, bila je zaista teška situacija.
– Porodice u karantinu, a dolazi komšija da prijavi. Samo mi grobari i on. Nema ko da nosi ni krst, ni litije, nema cveća, ništa, mi odguramo kolica. Ili dođe samo rodbina a ne mogu ukućani. Slali su mi i poruke da uslikam pa da im pošaljem da vide. Obični sanduci bili, unutra ili limena ili obična transportna vreća.
Mnogi su se bojali da će na njih preći sa pokojnika, pa se udaljavali, navlačili više rukavica. Izjaviš saučešće kaže čovek beži bre. Nema rukovanja često ni sada, postoje ljudi što se plaše još uvek – ističu K. S. i J. M. za naš portal.
Posla ima ali ljudi koji bi ga se prihvatili, vrlo retko.
– Neće niko mlad da radi, mi već dve godine tražimo. To je strašno. I da ima mlad, čim nauči ili ode u inostranstvo gde će dobru lovu uzeti ili počne iz radoznalosti pa napusti. Jako je slabo plaćen posao a težak i odgovoran.
Prime se stariji ljudi na kratko, čisto da se domognu penzije. Nemaju snage da kopaju, ne mogu ovo da rade pa ostali moraju pomoći. Ipak, bez šale, kad se svaka sahrana završi, ostane jedna bora više na duši – zaključuju za naš portal dvojica grobara.
Groblja u Srbiji prošarana su mnoštvom spomenika. Ona se proširuju i popunjavaju susednim parcelama. Populacija stari, mladi odlaze, grobovi propadaju i stvaraju se sve zapuštenija groblja. Sve je manje ljudi koji bi zbog prirode posla, ali i stigmatizacije i etiketiranja prihvatili da budu grobari.
Ipak, nije sve tako mračno. Dok smo ćaskali na grobljanskoj klupi, videli smo da drveće pupi i – stiglo je proleće.
Beograd pravi groblje kućnih ljubimaca, a kanalizaciju će nastaviti da ispušta u reke
Dodaj komentar