NA LOMAČU! Svi prošli i budući gresi Nataše Bekvalac

Već dve nedelje mediji bruje o razvodu Nataše Bekvalac. Izbrojali su i vreme koje je provela u braku sa sada već bivšim suprugom Ljubom, kažu dve godine i dva meseca, ni dana više ni manje. A onda su izbrojali i vreme sa ostalim bivšima.

Mrcvare je nagađanjima. Kopaju po njenom životu, ne bi li otkrili šta je dovelo do prekida braka. Vade iz korpe zaprljan veš, zagledaju ga sa svih strana, preturaju još malo. Presreću i o svemu pitaju njihove poznanike, analiziraju fotografije pre i posle razvoda, prate ih u stopu. I opet, po ko zna koji put, daju značaj nečemu toliko normalnom.

Da, normalnom.

Jer kada si čovek imaš srce, a kada imaš srce onda se i zaljubljuješ i odljubljuješ, i spajaš i rastavljaš, i grešiš, i grešiš, i ono te često boli i steže i nekad krvari preko svake mere, misliš da ćeš da umreš, i preskače jer nešto nije potaman. Preskače i kad je potaman, ali si umislio da nije.

Srce imaš bez obzira čime se baviš. I kakav život vodiš. I gde i sa kim izlaziš. I koliko često izlaziš. I u koliko skupih kvadrata živiš. I šta na sebe oblačiš, koliko to raskopčavaš. I kako se farbaš ili češljaš. I pevaš li u klubu ili sediš u kancelariji ili prodaješ peršun na pijaci.

Zbog svega ovoga nije mi jasno zašto nas razvod Bekvalčeve toliko dotiče?

To što je javna ličnost ne obavezuje je da bude u braku do smrti, posebno ne zbog medija ili publike ili čitalaca koji će je u suprotnom razapeti, što se zapravo i desilo.

Pročitala sam nekoliko komentara povodom njenog razvoda. Žene je nazivaju pogrdnim imenima, morališu, kažu nije dobar uzor, kažu ima već nekog drugog, brane Ljubu. Jer kada se ovakve stvari dese, ne znam da li ste zapazili, uvek se žena markira kao glavni krivac. I to uglavnom od žena, onih kojima u ovom slučaju Nataša iz nekog razloga smeta, da li zbog izgleda, zgodnog tela, dobrih frajera, dobre gajbe, auta, lepog deteta, novca…

Sada će reći te neke: „Ma, šta lupaš, boli me dupe za njenom lepotom i uspehom“.

I time će potvrditi ovo o čemu pričam, jer ako vas nije briga onda ne ostavljate vulgarne komentare pod vest o njenom razvodu, ne ostavljate bilo kakve komentare, već nastavite da uživate u svom skladnom braku ili samoći, pametnoj i lepoj deci, poslu, obavezama i ne bavite se Natašom. Bavite se sobom. Živite svoj život i pustite nju da živi svoj, kako zna i ume.

Otišli smo predaleko, dalje nego što oko može da vidi.

Stavljamo se u ulogu sudija, mašemo drvenim čekićem, osuđujemo, presuđujemo ko da smo u najmanju ruku sve do jedne svetice. Kao da nikada nismo poželele da se razvedemo, kao da se nijedna nije razvela, kao da se ne svađamo sa mužem ili momkom, kao da nikad nismo koketirale sa oženjenim kad nam se htelo, kao da nikad nismo poželele da ga pošaljemo dovraga kad nas izneveri, kao da se nismo grčile od bolova kad mu vidimo neki sumnjivi SMS, kad zakasni kući, kad osetimo da možda nismo jedine, kad zaboravi na važan datum, kad počne da nas podrazumeva, kad pokušavamo da ga zadržimo, kao da sve nismo prolazile kroz raznorazne turbulentne ljubavne periode pa se sad skupa iščuđavamo nad Natašinim životom.

Koliko god da je grešna ili sveta, nije naše da joj sudimo, posebno što sa njom ne delimo postelju, dete niti imovinu. Ne vidim na koji način ona može bilo koga od nas da ugrozi ili poremeti u našim „harmoničnim“ životima. Njene odluke vesele ili bole nju, ne nas.

Ali, eto, mi smo oduvek pasionirano voleli da se bavimo tuđim životima ko da naši od toga zavise.

Nataša Bekvalčevih ima svuda, i u susedstvu, i među kolegama, i u familiji, u prodavnici, na ulici. Svuda. Mi ih pravimo, baveći se njihovim danima kao da naši ne postoje. Kao da nam od njihovih brakova sopstveni zavisi.

Posebno ne praštamo prevaru, verovatno zato što je dosta onih koji bi i sami švrljali.

Ne praštamo ni tuđu slobodu, verovatno zato što je dosta onih koji ko pod lancima žive.

Ni sreću ne praštamo, jer smo postali ogorčeni i mali, ali to je zato što se ne bavimo dovoljno sobom.

Nepojmljivo mi je da nas do ove mere može zaintrigrirati njen razvod. Masa besnih žena je razvlači u komentarima, po društvenim mrežama. Smetaju joj njene noge, mrežaste čarape, njeni provokativni nastupi, njene pune premazane usne, njene razigrane čvrste grudi, njene ljubavi i raskidi… ko da po ulicama sve same monahinje šetaju koje nikad muškarca nisu dodirnule, ni najlon čarape videle.

A kada odete u neki noćni klub ili na splav, svaka druga jaše barsku stolicu ili se uvija oko šanka ili šipke, pućeći usta pred ogledalom u toaletu za dobar selfi, opijajući se po separeima sa nepoznatim nazovi budžama, vreteći golim guzicama u nedogled.

I tu je kvaka. To je ono što nervira.

Licimerstvo koje buja.

Neiskren odnos prema sebi, prema drugima.

Tuđe vidimo, svoje prikrivamo, ulepšavamo, veličamo.

Sve se raspomamilo i otišlo dovraga, ali eto nama je uvek izgleda potrebna neka „veštica“ da je spalimo, da nam bude bolje.

Da je nazovemo droljom, da bismo umirili svoju neretko zaprljanu savest.