Ovo je tekst za sve one rođene 1950-te, 60-te, 70-te i 80-te.
Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes… Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da imamo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rolšuama…
Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu kokte, kole ili nare sa našim prijateljima i niko nije umro zbog toga…
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili sokove koji su i tada bili puni šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju…
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše, piše Still.
Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja, a bez zlostavljanja u porodici.
I nikad nije bilo problema.
Sećanja na detinjstvo osamdesetih i devedesetih
Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica, naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje.
Mi prijatelje nismo dodavali, nego ih vremenom sticali! Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole.
Nama nisu prodavali drogu ispred škole. Nismo imali playstation, nintendo, x-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji, samo dva i to drugi tek od popodne, nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, internet, čet sobe…
Mi smo imali prijatelje i družili smo se sa njima!
Padali smo s drveća, znali da se isečemo na staklo, slomimo zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga.
Igrali smo se lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe stripova i sve smo to preživeli bez posledica!
Vozili smo se biciklom ili išli peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!
5 uspomena iz detinjstva zbog kojih nam i danas zastane knedla u grlu
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često strožiji nego sam zakon!
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo da živimo sa tim!
I ti pripadaš toj generaciji?
Čestitam! Možda ćeš želeti da ovo podeliš s ostalima koji su imali sreće da odrastu kao prava deca, pre nego što su advokati, države i vlade počeli da određuju kako treba živeti!
Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali!
Pozdrav generacijo i živeli!
Svako od nas je anđeo sa samo jednim krilom, a leteti možemo tek zagrljeni!
Dodaj komentar