Izgubila je nevinost u 23-oj, završila na psihijatriji i nestala – ovo je njena priča

Svratio sam pre nekoliko nedelja u obližnji market, gde za kasom, umesto poznatog lica mlade, predusretljive prodavačice, zatekoh sredovečnu ženu krutog držanja, hladnog, odsutnog pogleda.

Delovala je kao da je zatočena u toj radnjici, gde se obično pazari uz ćaskanje o svakodnevnim tričarijama, vremenu, politici, poskupljenjima i najnovijim vestima iz crne hronike.

Upitah da li je dugogodišnja radnica samo privremeno odsutna, a glas koji sam začuo ukopao me je u mestu.

Poznavao sam samo jednu osobu sa tim karakterističnim, baršunastim altom, tu su bile i oči, krupne i svetle, kao u lutke. Sve drugo je nestalo.

– Marija, jesi li to ti – upitah tiho.

– …ja sam – odgovorila s nelagodom. – Prepoznala sam te čim si ušao, ali mušterija si, ne mogu da ti se obratim tek tako.

Nije se obradovala, sasvim razumljivo, znamo se iz vremena kada je bila neprikosnovena zvezda, savršenstvo kojeg je mogao biti dostojan samo neki princ.

Kao i svi momci s faksa, bio sam potajno zaljubljen u nju, ali većina nas verovala je da nema nikakve šanse da osvoji takvu premiju.

Tajac u amfiteatru

Kada se pojavila na prvom predavanju, u amfiteatru je nastao tajac.

Ne, nije nosila mini suknji, niti dekoltiranu majicu, bila je u dugačkoj suknji i košulji zakopčanoj do grla, ispod kojih se naslućivalo zgodno telo, ali njen glavni adut bilo je anđeosko lice na kojem nije bilo ni trunke šminke.

Kolega do mene munuo me je laktom: “Čoveče, vide li ti ovo”?

Ostao sam bez reči, čak su je i devojke gledale zadivljeno, a ona, sasvim nesvesna pometnje koju je izazvala, sede na najbližu stolicu.

Grejs Keli i 10.00

Prvo što ti padne na pamet jeste da devojka nalik na Grejs Keli, čak i lepša od nje, sigurno ne može da se podiči nekom inteligencijom, no, kako je vreme prolazilo, postajalo je jasno da to nije ni blizu istine.

Marija je bila pravi genije.

Na prvom ispitu, strogi profesor, koji nikada nije nije prozborio rečenicu mimo suvoparnih akademskih fraza, pružio joj je indeks sa desetkom uz ushićen komentar “Koleginice, koliko ste lepi, toliko ste pametni”. 

Tako je bilo i kasnije, jedinu devetku koja joj se omakla hladno je poništila, odlučila je da završi faks sa deset nula-nula, i izgledalo je da joj ništa ne stoji na tom putu.

Na njenom mestu, većina devojaka bila bi uobražena, ali ona je bila mila i prijatna, skromna, uvek spremna da pomogne. I distancirana do bola.

Ko je mogao pretpostaviti da se iza toga krije gotovo patološka užasna stidljivost i nesigurnost: Marija na ispitima nije pokazivala ni trunku nervoze, delovalo je da pršti od samopouzdanja.

Priča čoveka koji je poslednji napustio Titanik je toliko neverovatna da ne znamo da li da mu verujemo

Uvek sama

U prestonicu je došla iz unutrašnjosti, bila je najmlađe od četvoro dece, jedino žensko, ljubimica u uglednoj, imućnoj porodici koja je portomcima, kako su stasavali za fakultet, kupovala stanove obezbeđujući im tako dobar početak.

Njena braća uveliko su, s visokim ocenama, pozavršavala studije i već su zauzimala rukovodeće pozicije u velikim firmama kada je sestrica došla u Beograd.

Obuzeti svojim porodicama i karijerama, pustili su Mariju da živi svoj život, ali uvek su bili tu za nju, da je zaštite, pomognu joj ili je posavetuju.

Nisu videli ništa loše u tome što ni posle treće godine fakulteta nije stekla prijatelje i što retko izlazi, uglavnom sama, na predstave ili koncerte klasične muzike, što niko nikada nije kročio u njen stan, ni drugarica, ni drug, a kamoli momak.

Previše krupan zalogaj

Daleko od toga da nismo hteli da se družimo s Marijom, zvali smo je da nam se pridruži u obližnjem kafiću, pozivali je na žurke i zabave, u klubove, bioskop. Odbijala nas je ljubazno i sa smeškom, a u pauzi je sedela u holu i nešto čitala, ili bi otišla da prošeta po obližnjem parku.

Mnoge kolege pokušavale su da joj se prikače u tom samovanju, i ja sam nekoliko puta sedeo s njom na klupi vadeći iz malog mozga teme koje bi joj mogle biti zanimljive. Slušala me je sa zanimanjem, odgovarala na pitanja, ali se pravila luda kada bih joj diskretno stavio do znanja da bih voleo da se viđam s njom i van faksa.

Pomirio sam se s tim da je Marija previše krupan zalogaj za mene i okrenuo se drugim devojkama. I ostali su polako odustajali, osim Mikana…

Biće moja kad-tad

Šarmantni prostak, tako bi se mogao opisati sin kafedžije iz bogatog sela u Šumadiji, ni lep, ni zgodan, ni preterano pametan, ali zato neverovatno prodoran i samouveren.

Obilazio je oko Marije kao mačak oko vruće kaše, dobacivao joj komplimente i sipao duhovite komentare na koje je reagovala dobro poznatim uzdržanim smeškom.

Donosio joj je tople kroasane, kafu, sok, ponekad čak i cveće, otvarao joj vrata komično se klanjajući, činio je svakakve budalaštine ne bi li privukao pažnju lepe koleginice koja očito nije bila zainteresovana.

Ali, to Mikana nije obeshrabrivalo. “Biće moja kad tad”, govorio je dok smo ispijali pivo u našem kafiću, na šta smo se svi, zajedno s njim, grohotom smejali.

3 najčešče greške zbog kojih će vas svaki muškarac ostaviti

Bio joj je prvi

Dok smo se okrenuli, postali smo apsolventi i čekala nas je tradicionalna ekskurzija, sedam dana ludog provoda u Rimu.

Za putovanje se, pomalo neočekivano, prijavila i Marija, ali za razliku od nas koji smo do akademske titule imali još dosta da potegnemo, njoj je ostao samo jedan ispit, a diplomski je već napisala.

Mikan se još u avionu prikačio Mariji i sa njihovih sedišta povremeno bi se začuo smeh, njegov glasan i razuzdan, a njen tih i zvonak.

Vukao je njene kofere do autobusa na aerodromu, potom ih je uneo u sobu, rekavši joj da ga obavezno pozove ako joj nešto zatreba. Naravno, nije ga zvala, ali je te večeri u hotelskom klubu pristala da pleše s njim. I sledeće, i one tamo.

Naredne noći zamolio je cimere da se snađu za spavanje i doveo je Mariju u svoju sobu. Sledećeg jutra na doručak su došli zajedno i nisu se razdvajali do kraja ekskurzije.

Mikan je pucao od ponosa i samozadovoljstva, a ona ga je gledala s obožavanjem, kao da joj je popio svu pamet.

Pa gde baš njega od tolikih sjajnih i zgodnih momaka, pitali smo se pozeleneli od zavisti koja se gotovo pretvorila u mržnju kada nam je nonšalantno saopštio da joj je bio prvi.

Lekcija za gradske fićfiriće

Po povratku u Beograd, bilo je za očekivati da će se romansa “lepotice i zveri” nastaviti, ali Mikan je otputovao u svoje šumadijsko selo i prestao je da se javlja Mariji.

Dolazio je u Beograd da polaže preostale ispite i objavio nam je da se verio sa svojom dugogodišnjom devojkom, studentkinjom medicine iz Kragujevca, koju nam nikada, za sve te godine, nije ni spomenuo.

A Marija?

Pa, zarekao se sebi da će je osvojiti, bila je lep trofej, slatka avanturica, hteo je da pokaže da je bolji frajer od nas, gradskih fićfirića, koji smo mu se podsmevali. I da nam očita lekciju: “Svaka riba se može smuvati ako si dovoljno uporan, pogotovo takva kao Marija, koja se pravi da je jaka i neosvojiva a u stvari je uplašeni miš”, poentirao je neotesani Mikan.

Došlo mi je da ga tresnem posred lica zato što je povredio tu tananu dušu, zato što ja nisam bio taj koji je osvojio Mariju a mogao sam, samo da nisam bio tako ponosan i sujetan, da sam više osećao i manje razmišljao.

Šok i žaljenje

Marija se nikada više nije pojavila na fakultetu, zatvorila se u svoja četiri zida i ni sa kim nije komunicirala.

Kažu da je mesecima sedela i gledala u jednu tačku, prestala je da jede i sasvim je okopnela.

Zabrinuta braća odvela su je kod psihijatra koji je konstatovao da se radi o teškom obliku depresije i predložio je bolničko lečenje. Izašla je posle mesec dana, ali se, uprkos terapiji, nikada nije sasvim oporavila.

Posle dve godine, kada je koliko-toliko došla sebi, sredili su joj posao u banci na šalteru, ali nije ostala dugo, verovatno zato što nije mogla da podnese šok i sažaljenje kada bi je neki od klijenata slučajno prepoznao.

Sva sreća da joj je porodica imućna i da nikada nije morala da brine za egzistenciju.

Stare rane

Od tada je prošlo dvadeset godina, o Mariji ništa nisam čuo a onda sam je sreo u toj maloj samoposluzi.

Da, poslednjih godina radi u lancu marketa koji drži kum njenog najstarijeg brata, menja prodavačicu a inače radi u administraciji, fakturiše.

Nismo pričali o privatnom životu, shvatio sam da je ostala sama, da posle Mikana najverovatnije nije imala nikoga i da bi joj čačkanje po osetljivim temama samo otvorilo stare rane.

Vešto sam se prebacio na beznačajno ćaskanje i izašao sam odatle s ciglom u stomaku.

Odlučio sam da narednih dana ne kupujem u toj radnjici, sačekaću da se vrati stara prodavačica, mislim da bi Marija, ovakva kakva je sada, možda izbrisala uspomenu na devojku kojoj sam se nekada davno toliko divio.