Gospođo Galens, gde vi prođete tu trava više ne raste

Kada bi Bil Gejts, Džef Bezos, Rokfeler ili neki drugi američki bogatun kupio svu silu hektara oko Nijagarinih vodopada, ogradio ih žicom i preko tog svog imanja probio auto-put sa šest traka, momentalno bi završio u zatvoru.

Ma šta u zatvoru, u zatvorskoj ludnici! Jer, ko bi normalan i pomislio da se sme skrnaviti i pedalj prirodnog blaga, simbola Amerike. Ej!

Tako je to kod primitivnih Amera koji nisu ni postojali do pre dva-tri veka i potomci su sve samih kriminalaca i ološa. Ponose se, vole i čuvaju rodnu grudu.

Bezočno uzurpiranje

A kod Srbalja, noblesa čiji su preci koristili one mitske zlatne kašike, toga nema. Drevni narod baš ne mari za kojekakve lepote i nacionalne parkove, mnogo je važnije izvući neki ćar, makar se sve pregradilo i betoniralo – reke, planine, brda, doline…

Posle Zlatibora, gde su rosni proplanci odavno ustupili mesto svakojakim arhitektonskim čudima, legalnim i nelegalnim, gde sve izgleda kao da se neko grubo poigrao betonom i ciglom, u red za bezočno uzurpiranje stali su Kopaonik i druge planine, biseri Srbije.

Tom društvu polako ali sigurno, priključuje se Fruška gora, dragulj ravne Vojvodine.

Kud Galens prođe, tu trava ne raste

Ne bismo sada o seči fruškogorskih šuma, koju zdušno pomaže i podstiče sveta pravoslavna crkva i niko joj ništa ne može jer je iznad države i zakona. Nažalost, ima i gore…

U Srbiji, ako imaš pare i veze s vlašću, možeš sve – da rušiš, gradiš, uzurpiraš, šta god poželiš. Kao Galens, recimo.

Porušiše staru zgradu u centru Novog Sada i podigoše mastodonta od betona i stakla, sravniše sa zemljim trščare pod zaštitom države, pa i na to baciše beton i staklo.

Kud Galens prođe, tu trava (više nikad) ne raste.

Slovima i brojem

Sad su se namerili na Frušku goru i nek je Bog u pomoć toj prelepoj planini a i nama.

Supruga direktora Galensa rešila je da i ona bude biznismenka, pa je tokom proteklih godina kupila 205 (slovima: dve stotine pet!) placeva na obodu Fruške gore, od Rakovca do Inđije.

Jeste, to su, što bi se reklo “okrajci”, ali neosporno važan za celinu koja se zove jedina planina u Vojvodini.

Nema kraja

To, naravno, nije sve, jer je gospođa odlučila da asfaltira put duž svog imanja (koje se meri desetinama hektara, ne može se to obilaziti peške, a kad izađeš iz džipčeta high heels manolo blanhik upadaju u blato).

Betonirala je džadu bez ikakvih dozvola, brutalno i beskrupulozno kako to samo ume bahata novokomponovana elita.

Ali gospođa Galens nije na tome stala, već je svoj posed i ogradila, presekavši tako staze koje vode na vidikovac Kesten, omiljeno okupljalište planinara, dokačivši žicom i bistri izvor na kojem planinari posle napornih tura gase žeđ.

Opasala je i tuđe placeve, državne, privatne, kakve god, da sve izgleda što veće, galenski.

Hrabra Dragana Arsić

A država je ćutala. I ostalo bi “pojeo vuk magarca” da se nije oglasila hrabra Dragana Arsić, predsednica udruženja Odbranimo šume Fruške gore.

E, ne može, ne damo naše staze, one su javno dobro i pripadaju svima! Protestovaćemo sve dok se ne ukloni žica koja seče Fruškač i sprečava slobodno kretanje po jedinoj vojvođanskoj planini, ne samo ljudi, već i životinja koje su do sada nesmetano skakutale po zelenim obroncima.

Dragana je tužila Galens zbog uzurpiranja javne površine, tražila je i da se ukloni gospođina asfaltna džada. Podigla se velika prašina u javnosti, reagovale su i nadležne službe, ali samo na papiru…

Okupljanje na “mestu zločina”

– Konkretne akcije još nije bilo, asfalt je tamo gde je i bio, žica takođe – ostaje, dakle, da se organizujemo i sami je uklonimo – kaže Dragana Arsić. OŠFG je najavio skup za 19. septembar, pridružiće se i druge organizacije kojima je stalo do prirodnih lepota Srbije, a sigurno i mnoštvo građana kojima je dosta bahatog uništavanja nacionalnog blaga.

Da se razumemo, Galens je svoje parcele kupio legalno, uknjižene su, jedna po jedna, sve po zakonu.

U roku od osam dana, dakle ekspresno, dobijena je dozvola za izgradnju stambenog objekta od 400 kvadratnih metara.

Za sada je toliko, a sva je prilika da će se Galensov fruškogorski “kvart” širiti.

Bez ovaca i koza

Teško je poverovati da će gospođa Galens na svojoj fruškogorskoj latifundiji gajiti ovce i koze. Iscepkane parcele objedinjene su u posed od nekoliko desetina hektara, kao stvoren za gradnju kompleksa hotela.

No, kako sada stvari stoje, bar sudeći po urbanističkom planu, gospođini placevi nemaju takvu namenu.

Pih, kao da je to neka prepreka… Ako su ona i muž joj dobili dozvolu da poruše i “rekonstruišu” najuži centar grada, šta je za njih promena namene na obodu Fruške gore?

Za očekivati je da će, ukoliko gospođa Galens to zatraži, razni pokrajinski i gradski zavodi, omudsmani i Skupština grada odobriti njenoj firmi da na Fruškaču izgradi i svemirsku stanicu, sa sve lansirnom rampom.

Mada, izvesnije je da će to biti “Zlatibor style” stambeno-turistički objekat, iz kojeg će se širiti miris ćevapa i lepinja s vrdničkim kajmakom.

Ni Džordž Vašington

I za kraj, da se vratimo Amerima i njihovim moćnicima.

Kao prvo, autostrada pored Nijagarinih vodopada ne bi mogla biti ni započeta jer se u zaštićenim parkovima prirode i njihovoj okolini prate i najmanje, mikronske promene.

Nema seče, nema gradnje i ograđivanja, ne smeš da narušavaš sklad prirodnog okruženja.

Dozvolu za tako nešto ne bi dobio ni otac nacije Džordž Vašington, ni Trampov sin, ni najveći finansijer njegove predsedničke kampanje.

U prav(n)oj državi to jednostavno nije moguće, za razliku od Srbije gde ništa nije sveto, gde su rođačke, kumovske i donatorske veze jače od zakona, ma, od samog života!