Šta se dešava na Fruškoj gori i kako je šuma po kojoj su trčale srne pretvorena u ratište

Kristijan Eker je je pisac i profesor italijanskog jezika na Univerzitetu u Novom Sadu i jedan od mnogobrojnih zaljubljenika u Frušku goru, ali i onih zabrinutih za trenutno stanje i samovolju koja vlada u najstarijem nacionalnom parku u našoj zemlji.

Svoje impresije skorašnjim dešavanjima na Fruškoj gori izneo je u kolumni za portal Danas, a mi vam je prenosimo u celosti:

Prvi put sam saznao za Frušku goru pre mnogo godina u Rimu, na kursu jugoslovenske književnosti kod profesora Predraga Matvejevića.

Na studijskom programu su bile i „Seobe“ Miloša Crnjanskog i zapanjili su me opisi ovog brda, koje je za mene postalo gotovo mitsko mesto i koje je tada bilo samo dugačka smeđa tačka na geografskom atlasu, u zelenom moru Panonske nizije.

Kada sam se preselio u Novi Sad pre 15 godina, jedna od prvih stvari koje sam uradio bila je da se popnem na Frušku goru. Od tada su fruškogorske šume za mene idealno utočište, gde mogu da pobegnem da se šetam, čitam i budem u društvu prijatelja.

Prošle nedelje, posle neke duže pauze, vratio sam se u šetnju i, na svoje veliko iznenađenje, kada sam stigao u predeo koji se zove „Debeli Hrast“, našao sam se pred jezivim prizorom: šuma, po kojoj su nekada trčale srne i pevale ptice, transformisana je u ratni scenario, koji podseća na uništene šume iz Bitke u Ardenima tokom Drugog svetskog rata. Svuda su se nalazile grane i ostaci posečenog drveća, gomila drvenih trupaca spremnih za transport, a staze – kojima već danima prolaze teška mehanička vozila – pretvorene u blato: te staze danas više liče na rovove nego na planinske puteve.

Privučen bukom motorne testere, ušao sam dublje u šumu u društvu drugarice; dvojica radnika koji su sekli drvo, čim su nas ugledali, otvoreno su nam pretili i sprečavali da slikamo šumu oko nas, a zatim su nas dugo pratili, sve dok nismo uspeli da im zavaramo trag i umaknemo. Stiče se utisak da nije reč o običnom pošumljavanju, već o nelegalnoj seči zdravih stabala.

Nikada nisam video drveće tako radikalno posečeno u jednom nacionalnom parku, do te mere da se čitava područja krče i staze postaju neprohodne. Ako je ono što se dešava u šumi Fruške gore legalno, zašto su radnici došli da nam prete? Zašto nas nisu ispuštali iz vida ni na trenutak dok smo teškom mukom pokušavali da nastavimo šetnju (staza je bila do te mere uništena da smo morali da se vratimo)?

Zašto nema čak ni table koja pokazuje i objašnjava koji su to radovi u toku? Očekujem odgovor nadležnih organa na ova pitanja i želim da vas obavestim da mene pretnje uopšte ne plaše. Ni mene ni sve one koji vole Frušku goru.

Izvor: Danas