Jedan mudar čovek, koji godinama ne hoda nogama već kolicima, rekao mi je u jednoj plavoj sobi:
„Kada padne mrak ostaješ sam sa sobom i Bogom, zato uvek moraš da budeš iskren prema sebi, jer ako lažeš sebe biće ti gadno, posebno tad, kada ostaneš sam u krevetu, a iznad tebe tupa tavanica.“
Sva istina se skupila u ovoj rečenici. Svi rebusi o ljudskoj patnji, nezadovoljstvu, gorčini, zajedljivosti, radosti, spokoju u njoj nalaze svoje odgovore.
Kada vidim koliko ljudi na društvenim mrežama ima osmehe i oseća se srećno, voljeno, zahvalno, relaksirano, ponosno, ispunjeno…pomislim odlično, ovo je mesto na kom žive srećni ljudi.
A onda izađem na ulicu, spustim se niz njene trotare čija nas uzanost približava, tera nas da se dodirnemo, bolje vidimo, osetimo, i tada, na tom mestu, vidim glave pognute, zbunjene, tela mlitava, bezvoljna, tihe umrle glasove koji šapuću o beznađu i propasti, vidim usta koja se ne smeju, već su nalik mrtvoj gusenici, ravna, nepomična.
Šta se događa?
Kako to da su na mrežama svi toliko srećni, od njihove sreće ništa drugo ne možeš da vidiš, a na ulici nigde nikoga da se smeje. Retko.
Kako to da su na mrežama svi u idiličnim brakovima, u harmoničnim vezama, sa partnerima koji, čini se, ne rade ništa drugo osim što vole tu osobu, a razvoda sve više, i prevara, sve više izmrcvarene ljubavi, nedostatka kompomisa i tolerantnosti.
Otkud toliko saosećajnosti na mrežama, svi svakoga razumeju, svi svakog hrabre, vole, podržavaju, pomažu, a van mreža ogromna tamna rupa zjapi među ljudima.
Mreže su postale odlično mesto foliranja. Drugih i sebe. Mesto prikazivanja i dokazivanja. Mesto obmana. Drugih i sebe. Mesto na koje kad uđeš, ne želiš više nikad da izađeš, jer tu možeš da foliraš. Druge i sebe. Mesto nadmetanja. Moj muž je bolji i kupio mi je skuplji poklon. Moje telo je lepše i zategnutije od tvog. Moja kuća je velelepnija, sređenija, zategnutija od tvoje. Moja kosa. Moji nokti. Moj kupaći. Moj posao. Moj auto. Moj osmeh. Moja sreća. Moji dani. Moje, moje, moje, tvoje. I eto nas na mestu upoređivanja i pogrešnog vrednovanja onog što imamo, što imaš.
Jer sreću meriš spram svoje duše, svog mira ili nemira, ne spram drugih.
Nije sreća kad drugi misle da si srećan, već kad ti osetiš da si srećan.
Nije sreća kad uspešno isfoliraš druge, već kad prestaneš da foliraš sebe.
Nije sreća u nadmetanju sa drugima, već u nadmetanju sa sobom, svojom prirodom, u pripitomljavanju onoga što te jede, nemilosrdno. Kad prihvatiš da si pravio greške, da živiš po koju, da si loše izabrao, da imaš mane, da te nekad koštaju glave, veze, posla, da bi mogao bolje, da si debeo, mršav, sjeban, neorganizovan, ponekad do bola slab i tužan, ponekad skot… Kad sve ovo prihvatiš kao istinu, lakše ćeš se promeniti i popraviti ono što ti smeta. Život u lažima nikuda te ne vodi, osim u još veće laži i batrganje.
Sreća je kad uveče legneš u krevet. Jedan na jedan sa svojim mislima i tavanicom, i osetiš mir. Ogroman. Onaj što se iz tela razliva preko postelje. Jer si shvatio da foliranjem drugih, foliraš sebe, pa si digao ruke od toga i okrenuo se sebi. Najboljoj osobi koju imaš, kakva god da je.
Dodaj komentar