Vaspitanje dece u Finskoj često se uzima kao reper kada se govori o idealnom vaspitanju mališana. Ista priča je i sa sistemom obrazovanja koji se smatra za jednim od najboljih na svetu, ali i kompletan odnos roditelja prema deci u Finskoj predstavlja neku vrstu ideala prema kojem bi svi trebalo da težimo.
Finski roditelji, kao i svi ostali na svetu, vole svoju decu, ali im tu ljubav ne pokazuju kroz kupovinu skupih stvari, bez smisla i svrhe.
Iako su Finci mnogo bogatija nacija od svih nacija na Balkanu, decu u školu ne šalju u mondenskoj garderobi, u kojoj ne smeju ni da se igraju, jer je mogu iscepati ili isprljati, u kojoj ne mogu trčati po dvorištu, prevrtati se po travi, već je odeća komotna, skromna i prilagođena deci.
Finci ne vole da se razbacuju, pa deca u tom periodu često dobijaju polovnu odeću, jer je brzo izrastu, a i zato jer se deca tada mnogo igraju, druže u prirodi, i najbitnije je da je odeća takva da ih ne sputava.
Second hand prodavnice se pravi izbor, i tu se kupuje dosta toga, naravno ne i obuća. Do prvih malih matura, deci se ne kupuju, ili bar veoma retko, nove i skupe stvari, i niko zbog toga ne pravi pitanje.
To je tako normalno. Danas je izgleda postalo pravilo da se siromašne nacije utrkuju ko će kupiti skuplju odeću, dok su Finci naprosto operisani od toga, bar ne u periodu kada to nema smisla.
Iako u Finskoj roditelji nemaju nikakve izdatke oko školovanja dece, ekskurzija, užine, jer sve to plaća država, oni se ne rasipaju novcem i veoma su racionalni.
Deca i u najmlađem školskom uzrastu ostaju sama kod kuće, idu sama ili sa drugarima u školu i generalno, mnogo su samostalnija od dece u Srbiji.
Ali tu nisu srpska deca učinila to stanje takvim, već roditelji, i ne iz zle namere, ali definitivno čineći medveđu uslugu deci. Zato je neophodno, zarad obostranog dobra, da roditelji svoju decu, još od najranijih godina, uče svemu onome što će im pomoć da postanu odgovorni i samostalni.
Od malih nogu uključeni u kućne poslove
Finci od malena uče decu da obavljaju razne poslove u kući, u skladu sa njihovim psihofizičkim mogućnostima, i tu nema kompromisa.
Deca u Finskoj zbog toga, rad u kući ne doživljavaju kao neki teret, kaznu i moranje, već kao nešto sasvim normalno i podrazumevano.
Uopšte, kako je igra nešto što finskoj deci nikad i nikako nije uskraćeno, tako se i primerene radne obaveze podrazumevaju.
Finska je država kojoj su znanje i rad veoma bitni, pa je zato u osnovnim školama zanatstvo obavezan predmet od prvog razreda, a od 7 – 9 razreda i predmet domaćinstvo, gde uče kuvanje, serviranje, finansije u domaćinstvu, zdravlje u ishrani.
Deca uče tokom školovanja da pletu, kroje, šiju da rade sa drvetom, obavljaju sitnije popravke u kući, peglaju…
U Finskoj deca nemaju domaće zadatke, jer se smatra da je izuzetno bitno da deci ostane vreme za igru i slobodne aktivnosti. Finci shvataju da deca polaskom u školu ne postaju odrasli, već su i dalje samo deca ali i školarci.
U Finskoj se i nastavni sadržaji u ovom uzrastu, odvijaju kroz igru, a često se nastava održava i u prirodi, na vazduhu. Opuštena atmosfera, učenje kroz igru i čest boravak na svežem vazduhu, doprinosi uspehu dece. Finska je tu pravi primer.
U Finskoj deca, dolaskom u prvi razred, nikako nisu primorana da sede mirno u klupama, jer je to za njihov uzrast i neprirodno i mučno.
U Finskoj deca mogu da dođu do table, do druga, da sede na klupama jer je poenta da svi pričaju i diskutuju o lekciji, a ne da sede mirno. Sedenje mirno i maksimalna koncentracija se razvijaju postepeno, i kada malo odrastu, deca već i sama sede u klupama, bez primoravanja.
Bitno je da se prati priroda deteta… A u prirodi deteta tog uzrasta, nije sigurno da sedi mirno, bar ne prve godine polaska u školu.
Sticanje discipline, radnih navika, odgovornosti, usvajanje novih pravila ne ide ni preko noći, niti treniranjem strogoće. U Finskoj.
A u Srbiji?
Dodaj komentar