Istina o porodici fon Trap, šta je u filmu „Moje pesme moji snovi“ prećutao Holivud (VIDEO)

Na časovima muzičkog pevušili smo stihove „DO nam želi dobar dan, RE u redu čeka sam, MI je znak da bude mir…“ a možda tada nismo bili svesni da nam je pesma iz jednog od najvoljenijih mjuzikala svih vremena pomogla da naučimo osnovnu muzičku lestvicu.

Sećate li se filma “Moje pesme, moji snovi”? Kultno ostvarenje iz 1965. ispričalo je istinitu priču o austrijskoj porodici fon Trap koja je pobegla od nacista, ali bilo je nekoliko ključnih tačaka koje je Holivud promenio ili potpuno izostavio, piše Istorijski zabavnik.

Radnja filma (“The sound of music”) pratila je guvernantu punu ljubavi koja pokušava da ponovo unese radost u dom grubog udovca i njegove muzički nadarene dece. Paralelno sa tom pričom, kroz film teče i priča o usponu nacista i ratu koji se približava.

Iako je mjuzik fikcija, njegova radnja zasnovana je na stvarnoj priči o porodici fon Trap.

Kao i u filmu, porodicu fon Trap činili su udovac i njegovo sedmoro dece. Dadilja koja je došla da mu pomogne u odgoju mališana zaista je zvala Marija i bila je časna sestra. Porodica je često pevala zajedno i na kraju je pobegla iz rodne Austrije u Sjedinjene Države, pošto je Adolf Hitler počeo da pokorava Evropu.

Međutim, prava porodica fon Trap kasnije je tvrdila da se neki detalji iz filma mnogo razlikuju od onoga što se njima zaista dogodilo.

Sličnosti i razlike sa filmom

Baš kao u filmu, priča o porodici fon Trap počinje sa ženom po imenu Marija, čije je pravo ime bilo Marija Avgusta Kučera. Rođena 1905. Marija iz stvarnog života odrasla je u sekularnoj porodici, ali je postala očarana religijom nakon što je slučajno prisustvovala službi na Cvetnu nedelju.

Kao mlada devojka, Marija je napustila učiteljski fakultet u Beču i otišla u benediktinsku opatiju Nonberg u Salzburgu sa željom da postane opatica. Međutim, baš kao u filmu, Marija se u manastiru nije snašla. Umesto krotke i tihe devojke, bila je “problem koji sestre nisu mogle da reše”.

– Bila sam užasna, gora nego što možete i da zamislite – prisećala se Marija godinama kasnije.

Lomila je porcelan, govorila kada nije trebalo, trčala kroz dvorište, zviždala gregorijanske napeve, penjala se na krov manastira i preskakala ogradu kako bi pobegla u prirodu, jer bi joj od nedostatka svežeg vazduha pozlilo.

I tako, kada je heroj iz Prvog svetskog rata, baron Georg fon Trap došao kod monahinja u nadi da će pronaći učiteljicu za svoju bolesnu ćerku, koja se takođe zvala Marija, sestre su brzo prijavile svog “lokalnog izazivača nevolja”.

– Monahinje su me jednoglasno izabrale – sećala se Marija.

Georg je bio udovac sa sedmoro dece, ali nije bio grub i strog kakvim je prikazan u filmu. U stvarnom životu, bio je srdačan i podsticao decu da pevaju.

Slično, stvarna Marija nije bila tako nežna i srdačna kao filmska. Deca fon Trapa su je kasnije opisivala kao ženu nezgodne naravi koja bi umela da plane u trenutku.

– Mi smo to shvatili kao grmljavinu koja će proći, jer bi sledećeg minuta mogla da bude veoma ljubazna – pričala je kasnije Marija, baronova ćerka.

Kao i u filmu, Marija i Georg su se posle nekog vremena venčali. Mada, u stvarnosti izgleda da i nije bilo neke velike romantike. Marija je kasnije pričala da je njena ljubav prema Georgu, koji je bio 25 godina stariji od nje, imala više veze sa njegovom decom, nego sa njim. Objasnila je da je pristala da se uda za njega jer je tražio da bude “druga majka” njegovoj deci i ona nije mogla da ga odbije.

– Bog ga je sigurno naterao da tako kaže, jer da me je samo pitao da se udam za njega, možda ne bih pristala. Zaista nisam bila zaljubljena… Volela sam decu, tako da sam se na neki način zaista udala za decu i tek onda naučila da volim i njega više nego što sam ikada ni pre ni posle volela – izjavila je.

Za razliku od filma, par se venčao 1927. godine, otprilike deceniju pre nego što su nacisti anektirali Austriju. Porodica fon Trap takođe nije bila tako bogata kao što je prikazano u film, pošto je Georg izgubio većinu svog bogatstva tokom Velike depresije 30-ih prošlog veka.

Iako je u filmu prikazano njegovo sedmoro dece – sa različitim imenima i često različitog pola – on i Marija su zapravo imali i troje sopstvene dece.

Sa druge strane, film tačno prikazuje reakciju porodice na uspon nacista.

Porodica Von Trap i uspon Hitlera

Porodica fon Trap je saznala da je nacistička Nemačka anektirala Austriju u martu 1938. otprilike u isto vreme kada su slavili jedan od dečjih rođendana.

Do tada je porodica već postala pevačka senzacija. Grupa “Fon Trapovi“, takođe poznata i kao “Pevači porodice Trap”, postala je poznata po nastupima širom Evrope. Godine 1936. osvojili su prvo mesto na salzburškom muzičkom festivalu (taj događaj prikazan je i u filmu).

Međutim, uspon nacista je sve promenio.

Jedno od dece, Lorli, disciplinski je kažnjeno u školi ubrzo nakon nemačkog preuzimanja Austrije. Učitelj je rekao Mariji da je devojčica odbila da digne ruku u znak pozdrava “Hajl Hitler” i da je odbila da peva nemačku himnu, obznanivši razredu da je njen otac rekao „da bi stavio mleveno staklo u svoj čaj ili završio svoj život na gomila balege pre nego što bi ikada otpevao tu pesmu”. Učitelj je zapretio da će ih prijaviti ako se išta slično ponovi.

Uprkos opasnosti, porodica se oduprela sve većem uticaju nacista. Georg je odbio da se vrati iz penzije da komanduje podmornicom, a porodica nije htela da peva na proslavi povodom rođendana Adolfa Hitlera.

Ubrzo nakon toga Georg je okupio decu da razgovaraju o odlasku iz Austrije, napominjući da će se odreći svojih „materijalnih dobara“, ali će zadržati svoju „veru i čast“.

– Onda, hajdemo brzo odavde. Ne možete tri puta reći “ne” Hitleru – navodno je rekao.

U filmu, porodica je izvela hrabro bekstvo, noseći svoje kofere i instrumente preko Alpa. Realnost je bila mnogo manje dramatična, iako porodica jeste napustila zemlju samo dan pre nego što je Austrija zatvorila granice.

– Rekli smo ljudima da idemo u Ameriku da pevamo. I nismo se penjali preko planina sa teškim koferima i instrumentima. Otišli smo vozom, ne pretvarajući se – ispričala je mlađa Marija.

Njena maćeha bila je još oštrija, napominjući da bih ih prelazak Alpa odveo pravo u nacističku Nemačku.

– Zar ne znaju geografiju u Holivudu? Salzburg se ne graniči sa Švajcarskom – pitala se u intervjuu iz 1967. godine.

Kako bilo, porodica je bezbedno stigla do Sjedinjenih Američkih Država, gde je Marija ubrzo odlučila da svoju priču podeli sa svetom.

Šta je sa porodicom bilo posle i šta film nije prikazao?

Nakon bekstva iz Austrije, porodica fon Trap je nastavila da putuje i na kraju se nastanila u Vermontu, gde je vodila muzički kamp. Georg je umro 1947. Marija je sudbinu svoje porodice opisala u knjizi “Priča o pevačima porodice Trap” 1949. godine.

Marija je na kraju prodala prava na ekranizaciju knjige nemačkim producentima, koji su koristili njenu priču u filmovima “Die Trapp-Familie” (1956) i “Die Trapp-Familie in America” (1958). Ubrzo nakon objavljivanja nemačkih filmova, “Moje pesme, moji snovi” su premijerno prikazani prvo kao predstava, a zatim i kao film u kome je Džuli Endruz igrala Mariju.

Porodica fon Trap nikada nije zaradila mnogo novca od filma i većinu pažnje je usmerila na vođenje muzičkog kampa. Kada su govorili za medije pričali su da im se film nije dopao, a naročito su imali problem sa prikazom Georga kao grubog i hladnog oca.

– “Moje pesme, moji snovi” su sve pojednostavili. Mislim da je stvarnost u isto vreme manje glamurozna, ali zanimljivija od mita – rekao je Johanes fon Trap za Njujork tajms 1998. godine.

Njegova maćeha Marija bila je nešto blaža. Ona je verovala da je njihova priča uspela da gane toliki broj ljudi zato što je to bila priča o jednoj porodici koja sledi božiju volju i zajedno savladava sve nedaće i probleme. I zbog toga joj je bilo drago.

Izvor: Istorijski zabavnik