Prošlogodišnju posetu predsednika Francuske Emanuela Makrona Srbiji pompezno su najavili svi mediji.
‘Posle skoro dve decenije dolazi…’, ‘Predsednik druge ekonomije Evrope posetiće…’, ‘Više desetina specijalaca čuvaće francuskog državnika…’ i sve tako pompezno, kao da nije u pitanju najnormalnija poseta jednog predsednika drugom, posebno ako se uzme u obzir da je to nešto o čemu većina građana/ki Francuske pojma neće imati.
Nažalost, ovde se i takve stvari uporno koriste za nekakvo veličanje sposobnosti i moći Vođe, jer da njega bogomdanog nije bilo, ne bismo se u sred jula bavili nikaduistoriji događajima koji se običnog sveta i tamo i ‘vamo uopšte, u stvari, i ne tiču.
Ipak, jedna od vesti objavljenih u nekom od štampanih izdanja dnevnih listova sadrži i zanimljiv podatak da će se gdin Makron pokloniti i senima jedne od najvećih Srpkinja u modernoj istoriji, ali sudeći po kasnije najavljenom protokolu, to će se ipak dogoditi na groblju, u Aleji velikana.
Zato što u Beogradu, koji je kao glavni grad države domaćice, nema ni traga ni glasa ni spomenika toj heroni koju pamte Evropa, ratovi, saborci i oni kojima je spasavala živote i u miru.
Odnos prema sopstvenim herojima Srbija upravo pokazuje sramotom pred francuskim predsednikom, jer kome iz zemlje koja veliča i tuđe heroje uopšte može da bude jasna tolika neodgovornost prema sopstvenoj istoriji i onima koji su je krvlju pisali?!
Sigurna sam da bi se svaki Francuz, najpre Francuskinja postideo da o Jovanki Orleanki ne zna ništa, iako je njena uloga u stogodišnjem ratu s Engleskom bila presudna, sigurno znaju da je bila progonjena i zatvarana u tamnicu i da je, rame uz rame, na konju, branila svoj narod… I postala, početkom prošlog veka, jedna pd najznačajnijih katoličkih svetica.
Spomenik, sećanje, istorija utkana u današnje postojanje, ono je u čemu je čuvenoj Petoj Republici teško doskočiti, u redu je… Ali, moramo li da se baš svaki put obrukamo svojim odnosom prema svemu tome?
Emanuel Makron želi da klekne pred Milunku Savić
S razlogom. U Parizu postoji spomenik ovoj neverovatnoj borkinji koja je svoju tadašnju državu predstavila kao oličenje hrabrosti, volje, čvrstine, pameti, ratne veštine. Nesporno, ozbiljan državnik o istoriji zna i to, i želi da u ime svog naroda to i ispoštuje. Neće moći. Zbog toga što mi ne poštujemo ni svoje žive, a kamoli mrtve heroine.
Milunka Savić, granitna gromada srpske vojske, čelična, lepa i nadasve časna
Rođena je u selu Koprivnica kod Jošaničke banje1890. godine i kao najstarije dete u porodici sa tri ćerke, u prvi Balkanski rat otišla je da zameni najmlađeg brata. U muškoj uniformi, kao vojnik, provela je čitavu godinu, sve dok posle Bregalničke bitke nije otkriveno da se ispod uniforme krije – žena!
Ta žena je prošla sve golgote srpske vojske, od Kolubarske bitke, preko Gvozdenog puka, povlačenja kroz Albaniju s ranjenom glavom, pa onda Solunski front i Kajmakčalan.
U svemu ratnom bila je najbolja
Postala je najodlikovanija žena u vojnoj istoriji sveta i jedina vlasnica francuskog ordena Ratni krst sa zlatnom zvezdom.
Deset puta je ranjena.
Kad je demobilisana, u tadašnjoj BIH upoznaje Veljka Gligorovića, udaje se, rađa ćerku, usvaja još tri devojčice i radi najteže I najprljavije poslove.
Srbija je nikad nije shvatila ozbiljno.
Iako je u međuvremenu o svom trošku odgajila još tridesetoro dece iz svog rodnog kraja, najbolje što su saborci uspeli da urade za nju jeste da su joj našli posao čistačice u Beogradu.
Bez ikakve škole, neuka a samouka, završila je kao siromašna penzionerka koja je posle tri moždana udara umrla sama, tu u Srbiji. Odbila je odlazak u Francusku i pozamašnu vojnu penziju.
Ostala je do smrti sa svojim narodom koji se na sva njena herojstva nije obazirao ni pet para.
Posle najvećih vojnih i ljudskih počasti, u najvišim evropskim vojnim krugovima, Milunka je u oktobru 1973. godine umrla u siromaštvu, potpuno zaboravljena.
I baš me zanima kako će srpski objasniti francuskom predsedniku zašto smo prema Milunki, prema njenom neverovatnom delu i stradanju, zaslugama i počastima koje je za života dobijala po vasceloj Evropi, postupili krajnje ološki i nedopustivo? Zašto nema spomenika, već samo skromna grobnica? Zašto toliko ništa o njoj u Srbiji ne znaju ni deca ni odrasli? Gde nam je poštovanje i dostojanstvo koje nam je poklonila da kao narod kroz istoriju nastavimo uzdignute glave?
Srpska Jovanka Orleanka
‘Srpska Jovanka Orleanka’, kako su je zvali generali i vojnici kojima je komandovala, pala je u zaborav naš, ali ne i Emanuela Makrona koji će joj se prilikom ove istorijske posete pokloniti do zemlje i to u ime zemlje koja je nije zaboravila.
E, moja Milunka…
Ni vek nije bio dovoljan da te se setimo.
Nama na dušu.
Mislim, najpre na dušu predsedniku onoga što još uvek zovemo svojom Srbijom.
Jer, on je mogao da je u veličanju sopstvenog znanja i uspeha, bar jednom, u zlatnom ramu pomene.
Ali, nije. Puj pike, ne važi. Bruka za sve nas.
Predsedniče, vi stalno nekoga ili nešto MRZITE, a sopstveni narod NAJVIŠE
Ovo je krajnja opomena da se ratnici moraju poštovati! Sramota je stideti se ljudi koji su branili Srbiju! Ratni veterani zaslužuju da imaju razne benefite društva, od prioritetnog zapošljavanja u državnim organim do nacionalnih penzija..ko to ne shvata treba da ima na umu da Srbiju treba čuvati i braniti, a mladi treba da vide da se država brine o tim ljudima.. sve ostalo je ništa..ili da svi budemo..nesposobni pa da nas sa sve takvim stavom košava oduva sa Balkana i nas i našu decu..mislite o tome..