Poštovani,
Vaš autorski tekst objavljen u listu ‘Politika’ 10. jula 2019. najpre ne zadovoljava formu, a onda ni suštinu ijednog novinarskog oblika. Meni to ne smeta kad ste Vi u pitanju, ali bi mi svakako smetalo da tako nešto napiše iko ko se predstavlja kao novinar, kao moj kolega/nica sa fakulteta, kao akademski građanin/ka koji je visoko obrazovanje sticao u Srbiji u poslednjih tridesetak godina.
Znate zašto?
Zato što ni formalno, a ni suštinski ne biste mogli da, na način na koji ste to pokušali, saopštite suštinu, smisao, kontekst , vreme i mesto onoga o čemu ste želeli da nešto kažete u javnom prostoru.
To praktično znači da ni sa tako fantastičnim ocenama Pravnog fakulteta BU ne biste mogli da položite ispit sa druge godine žurnalistike na FPN, razumete?
Dakle, ništa važno niste rekli, a tol’ko se raspisali, šteta.
Niste, verujte mi. Eno u provinciji na kioscima neprodate ‘Politike’ kol’ko hoćete…
Gađali ste u pogrešnu metu, tačnije.
Nažalost, ni nju niste pogodili. Niste, ne. Ipak, pošto analiza novinskog teksta (makar bio i autorsko čedo predsednika države) nije posao za ‘običan narod’ (kovanica koju toliko često (zlo)upotrebljavate da je postala sinonim za sve ‘ružno’), volela bih da Vam skrenem pažnju na nešto drugo, nedopustivo, a u Vašem tekstu, autorskom kažete, vrlo jasno i veoma očigledno.
Vi, predsedniče, mrzite.
I to mnogo mrzite.
Više uopšte nije važno u šta ste spremni da tu svoju mržnju upakujete, Vi jednostavno i neprestano nekoga ili nešto, a najpre sopstveni narod, mrzite. Žao mi je zbog toga, žao mi je Vas, ali mi je, predsedniče, žao i nas.
Vučić kao klinac i drug iz Austrije: Zvao se Leopold, a zvali smo ga Poldi (VIDEO)
Običnih. Diplomiranih ili nepismenih. Ružnih ili lepih. Bogatih ili siromašnih. Nas s pedigreom i nas bez pedigrea, nas koje su zaista i ozbiljno za neki život vaspitavale i spremale i školovale i o nama brinule neke seljanke i neki metalostrugari, neki vodoinstalateri i neuke domaćice, paori i prodavačice, neke profesorke i neki inženjeri, nas mi je žao.
Znate zašto?
Predsedniče,
zato što svojom ogoljenom mržnjom svađate narod da biste ostali na vlasti, a mi smo naučeni da je to nemoralno.
Zato što ponižavate na svakom mestu i u svakoj prilici čak i svoje najbliže. Kad ste svojevremeno u gledanoj tv emisiji ispravili rođenu majku glede toga koliko ste bili teški pri rođenju, sve majke Srbije osetile su se poniženima, da znate.
Rekla mi Mica da Vam kažem, i eto, stvarno da kažem i da Vas pitam pa je l’ to pristojno, pobogu? Majku da vređate?
To kod mene, predsedniče, ne pije vodu ni kad su u pitanju moja dva sina, kamoli neko drugi. Pa i Vi, da prostite.
Zato što društvenu i državnu poziciju koju Vam je omogućio narod koristite da se obračunavate s političkim protivnicima, da zapošljavate poslušne, a ne sposobne, da nam ne izlazite iz novčanika, rerne, razgovora i glave dok živimo svoje najgore dane.
Zato, predsedniče, zato što smo mi obični istovremeno i obično i vaspitani i učeni da nikome ne želimo zlo i da ne mrzimo.
Nije ljudski i nije ljudski, eto dva razloga, što bi rekle moje komšinice u vezi s Vašim i Lajbnicovim ‘dovoljnim razlogom’, nije ljudski, ali nije ni po Ustavu.
Ustav Vas obavezuje da pozivate na narodno jedinstvo najpre, a ne da širite vrata mržnji huškajući stranačke regrute u internet ratove kao u Kosovski boj;
Ustav Vas obavezuje da politikom strateški planirate međunarodnu, regionalnu, privrednu, kulturnu poziciju i razvoj Srbije, a ne da u bescenje prodajete ljude, reke, zemlju, rudnike, vazduh;
Ustav Vas obavezuje da se prema svim građankama i građanima ophodite isto, jednako, razumete? Ne možete Vi da sudite ministru policije o krađi zvanja, znanja i diplome, kao što ne možete da sudite ni bilo kom đilasovcu, kriminalcu ili prostitutki, jer Vi niste ni sudija ni sud, već samo Predsednik, Ustav je tu vrlo jasan, da, znamo, naučili ste nas kad ste se borili i izborili da nekekurtezamenitenekimmurtama.
Kako nas predsednik Vučić zabavlja dok se država urušava
Izvinite, ipak ste Vi bili najbolji student prava u istoriji univerzuma, je l’ moguće da predmet ‘Ustavno pravo’ niste ni polagali?! Ma ne verujem da ste lagali, ipak ste Vi Predsednik, a ja imam sve zube, doduše veštačke, ali sama sam ih zaradila, molim da i to uđe u zapisnik!…
Nego, što kršite Ustav generisanjem mržnje?
Zašto terate da brat na brata potegne pesnicu, kad Vi svog volite najviše na svetu, zašto?
Pa što onda ja da mrzim komšijinog, što ima fakultetsku diplomu ili što nema sve zube i voli, čovek, sendviče?! Mnogo mi to teško pada, da znate, što toliku mržnju sejete gde god kročite, mnogo.
Preživeh toliko srpsko stradanje, ratove, izbeglištva, batine na protestima, batine u četiri zida, batine od korumpiranog sistema, i evo sad, opet, u miru i prosperitetu preživljavam tolike uvrede, a svoja na svome, nit’ Vaša nit’ njihova, a opet ponižena svakog dana iznova i iznova, tja…
Predsedniče, a Vaš rečnik tek, sramota! Pa ‘Bohor’, pa muljanje, pa eugenika, pa jerbo…
Pobogu, pa šta smo Vam svi mi obični krivi što o svojoj opoziciji mislite sve najgore? Zato što smo napamet naučili đilasšolakjeremićpetstomilionanečega ili zato što smo i sami shvatili da ne govorite istinu baš, baš uvek, nego onako malo pored istine skoro uvek, je l’ to?
Je l’ Vam više smeta što smo obični ili što smo ničiji ili što smo obrazovaniji?
Možda smo samo lepši, ali samo možda, kažem, jer nismo Robin Hudovi ni Betmenke, nego samo obični?
Recite, predsedniče, olakšajte dušu, recite slobodno…
Možemo mi i lošiji da budemo, to uvek, ali možemo i boljeg da izaberemo sledeći put, i to je moguće, da. Možda uskoro i napustimo Srbiju, eto, da Vas obradujem, samo da Vas ne žuljamo svaki put kad se pobunimo protiv bezakonja, bezobrazluka, bahatosti i bezizlaza.
Znate zašto Vam kažem?
Nije pristojno mrzeti.
Nije pristojno ni krasti, ni lagati, ni to.
Još je nepristojnije druge učiti mržnji da bi se okoristio, tako su mene učili.
A znate šta je posebno nepristojno?
Ukrasti ljudima nadu i veru da će biti bolji, da će biti bolje i da svet počiva na pobedi Dobra nad Zlim.
Dok jedan sveže odštampan, crveno zlatni indeks iz prestonice i sa najstarijeg univerziteta u državi putuje ka ovoj provinciji, dok jedan san hrli ka majci, dok jedan Dečak trči u susret ovoj neškolovanoj seljanki, dok neka elita spava ili ćuti, Vi mrzite i mrzite i mrzite i mrzite…
Nemojte tako, predsedniče!
S tog trona možda se jednog dana u sopstvenu mržnju strmoglavite.
Živi bili, evo mašu Vam i Mica i Rada! I Dule, predsedniče, i njega štiklirajte!
Pisao je starima i nemoćnima, sada ja mlada, i jednako nemoćna, pišem njemu
Dodaj komentar