Vest o tragičnoj smrti mladog talentovanog reditelja Igora Vuka Torbice (33) podstakla je Duleta Nedeljkovića, pisca i bivšeg stjuarda da se u svom tvitu zapita da li je samoubistvo herojski ili pizdunski čin, dajući sebi za pravo i da Igora nazove “nekim klincem rediteljem”.
“Brate, rokneš sebe! Ti si ubica, nisi heroj!”, napisao je Nedeljković poznat u Beogradu i kao Glavonja, čime je izazvao lavinu komentara zbog kojih je kasnije i obrisao tvit jer su, kako kaže, prešli normalne okvire.
Ipak, ljudi su napravili skrinšotove i ova izjava ostaje sačuvana.
Ne treba je koristiti za raspeće Nedeljkovića, nije on kriv što ne kapira stvari, bez obzira na godine i iskustvo, i napisane knjige. To ništa ne znači, ako ne razumeš čoveka. Ako ne poštuješ njegovu odluku. Ako klizeći, samo nekoliko sati nakon tragične smrti, ulećeš uličarskim žargonom u nepoznat teren i imaš silnu potrebu da nekom ti sad kažeš svoje mišljenje.
Koja je poenta njegovog tvita osim želje da se prikupe neki aplauzi za šatro hrabrost koju po njegovom mišljenju “neki klinac reditelj” nije imao?
Zašto baš o svemu moramo imati svoje mišljenje javno podeljeno?
Zašto je uopšte važno utvrditi da li je suicid herojski ili pizdunski čin?
Kome je to važno, kad čoveka više nema?
Zašto nazivamo “pizdama” ljude koji oduzmu sebi život?
Zašto nazivamo “pizdama” ljude koji ne uspeju da se umigolje među crve nikle svuda?
Zašto su “pizde i slabići” ljudi koji piju antidepresive i idu kod psihijatra?
Zašto su “pizde” ljudi koje boli život ili koji bole sami sebe?
Zašto nazivamo “pizdama” ljude koji su digli ruke od pokušaja da se stope u diktirana pravila življenja?
…
Pizda je karakterna osobina, tako da pizda nikako ne može biti čovek koga boli život. Odsustvo snage ili volje da se prilagodi ne čini ga pizdom. Pizdom ga čak ne čini ni slabost. Ni empatija. Ni bes na sebe. Ni ljutnja.
Znajući među kakvim pizdama živimo, zaista me čudi da je Nedeljković dao sebi za pravo da komentariše da li je smrt Igora Vuka “pizdinski čin”.
Toliko je pojava oko kojih bih se moglo na relaciji pizda – heroj diskutovati; nije fer da se rasprava svede na prerani odlazak jednog od najtalentovanijih reditelja regiona.
U svakodnevici gde političari u kampanji dele lizu za našu decu, ratluk, kafu i pare za glas, Torbica nije zaslužio da se rasparava “pizdunski ili herojski čin” usmeri na njega.
Živimo među “pizdama” zbog kojih normalnim, mislećim, talentovanim, empatičnim ljudima nije dobro.
Živimo među “pizdama” koji ne dižu ruku na sebe, ali čine da zbog njih neko pomisli da je sasvim u redu preseliti se u druge dimenzije, čistije.
Živimo među “pizdama” koje potkradaju, prodaju se ko svinjski but za sitne pare, menjaju partije bez stida, bogate se na tuđoj muci, uspinju se preko tuđih savijenih leđa.
Živimo među “pizdama” zbog kojih da bismo opstali treba da redefinišimo svoj sistem vrednosti i identitet.
Živimo među “pizdama” koje snagu čoveka mere po nekim svojim aršinama kao da smo isti put prelazili. A nismo. Ko da smo od istog napravljeni, a nismo.
Nije fer.
Pizda postaješ kad osuđuješ, kad ne razumeš, kad tebi nešto u tuđem činu mora da bude jasno ko da si ga ti rodio i odgojio, da sebi opravdaš nešto što nema nikakve veze sa tobom, kad ulećeš u tuđ privatan teren, ne razmišljajući koliko nemira možeš porodici preminulog da naneseš.
Mladi ljude nažalost odlaze, ovako ili onako, ali primitivština, površnost, egocentričnost i bahatost žive za sve pare.
Dok meni nikada ne bi palo na pamet da se izjašnjavam o nečijem samoubistvu i izborima, mogu da razumem i Nedeljkovica. Jeste li primetili koliko se od smrti divnog, mladog, osećajnog, supertalentovanog, superosetljivog reditelja, počelo glorifikovati samoubistvo, indirektno, a Boga mi, sve češće, I direktno (članak Bobana Savkovića na PULSE). Kao nešto za šta su sposobne samo tanane duše, nesnađene u ovom surovom svetu. Na sličan način se pristupalo narkomaniji članova grupe EKV. Razmišlja li neko da takav pristup može ljude koji razmišljaju o samoubistvu gurnuti preko ivice, ohrabriti ih? Uz sve poštovanje, posle samoubistva ostaje samo pustoš, krivica i praznina.
Vidis, postoji nesto sto se zove mentalni poremecaj, sto je u vecini slucajeva hormonski poremecaj u lucenju nekoliko vrlo bitnih hormona u mozgu, serotonina i dopamina, hormona srece i hormona zadovoljstva. E, to kad oduzmes coveku, oduzeo si mu i volju za zivotom, a da cesto osoba toga nije ni svesna. Ja kada sam pokusao samoubistvo, nisam zeleo da umrem i unesrecim sve oko sebe, zeleo sam da taj bol i nemogucnost da osetim radost i zadovoljstvo nestanu, zauvek. Imao sam vec tada bipolarni poremecaj za koji nisam ni znao, tri godine kasnije mi je dijagnostikovan. Eto, nema tu nikakvog glorifikovanja samoubistva, vec samo nerazumevanje i neznanje vecine ljudi u Srbiji. Takvi komentari kao sto je tvoj i tog matorog pisca su okidaci za ljude da izvrse samoubistvo. Biraj reci, jer ne znas ko se sa kakvom bitkom bori u zivotu.
Svaka čast Jovani koja je napisala ovaj tekst!!!!!!
Ljudi gaze preko mrtvih, već slomljene ljude dokrajčuju, samo da bi im bilo nešto jasno. Bezosećajnost koja vas svodi na najniži mogući nivo.
Ljudima kojima nije jasno kako mogu hormoni da utiču na promenu nečijeg poašanja ili hemija u glavi, neka idu da im neko objasni pre nego svojim komentarima ovakve ljude nazivaju slabićima, koji se bore kao pravi heroji sa ovim stvarima i to u ovakvom društvu.
Nedeljkovićev komentar je za svaku osudu ali su za osudu i oni koji mistifikuju samoubistvo osobe obolele od depresije kao neki uzvišeni moralno nadmoćni čin odustajanja od mračnog sveta i života, samo zato što je ta osoba bila talentovani umetnik. To samoubustvo je krajnja konsekvenca mentalne bolesti. Ukoliko je potpisnica ovog članka kroz tu bolest prošla ona zna da to samoubustvo nije okončavanje života već okončavanje jednog nepodnošljivog stanja koje se više ne percepira kao život. Treba da osnažimo ljude da potraže pomoć. Samoubistvo depresivne osobe nije izbor već se ono čini onda kad osoba oseća da više izbora nema i da joj je bolest izbor oduzela. Budimo veoma oprezni i osetljivi kad o ovom pišemo. Ovaj članak dodatno popularizuje Nedeljkovićevu glupost a zatim i posredno predstavlja samoubistvo kao stav i izbor a ono nije ni jedno ni drugo kad boluješ od depresije. Pobuđeni i uznemireni ton ovog i sličnih članaka ne čine dobro ni u razumevanju problema ni u prevenciji. Ljudima treba reći da prolazni napadi panike, anksiozna stanja koja zapuštamo vode u depresiju. Da neobrađeno osećanje gubitka (drage osobe, veze, identiteta) vodi u depresiju. Da kriza smisla vodi u depresiju. A da je depresija stanje maligne tuge sa kojom se niko nije izborio sam i bez pomoći lekova, terapeuta i podrške bliskih ljudi. Pratite sebe, potražite pomoć. Svetu i vašim bližnjima neophodno je važno to nešto što samo vi imate, a možda niste otkrili. Imate šta da date. I najvažnije; iako vam depresija govori da je moćna i večna i da vas nikad neće pustiti – znajte da laže. Proći će. Doći će drugačiji dan od ovog u kom ste sada. Toliko ja mogu reći iz ličnog iskustva, za koje molim Boga da se ne ponovi.
Isto ste sada Jovana Vi uradili. Sada ste osudili Nedeljkovica koji je po mom misljenju bio realan.Nista drugo. Molim Vas da prestanemo da glorifikujemo i sakrivano cinjenicu da je samoubistvo uzasna stvar. Sad ispada da je to nesto sto samo neko ko je tako fina i tanana dusa sposoban da uradi. Depresija je bolest i na zalost prisutna je u svim slojevima drustva i profesijama. Meni je neizmerno zao sto se jedan mladi zivot ugasio, ali podrzavam i gospodina sa njegovim tvitom jer su mediji glorifikovali Ivanov cin. To utice na mlade narastaje. Pomislice da je samoubistvo nesto normalno.