Naša zemlja obiluje prelepim i živopisni8m predelima, a svakako da je jedna od glavnih atrakcija etno selo Drvengrad, poznato i kao Mećavnik, smešten na razmeđi Zlatibora i Tare. U komšijskoj Bosni i Hercegovini nalazi se Andrićgrad ili Кamengrad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu.
Novinarka Luftike posetila je ove dve spektakularne destinacije i dala svoje viđenje tog puta…
Krećem iz Kraljeva vozom u 4.40 ujutru. Ne znam šta me čeka, nisam putovala železnicom dve, tri decenije, a autobusom nije moguće doći do Užica rano ujutru ako imate plan da uživate u svemu što lepa priroda, ali i bogata istorija Balkana, nudi.
Na šalteru ljubazna teta.
– Na kom peronu stoji ovaj voz?, zadihana od kašnjenja pitam, ujedno iznenađena cenom od 694 dinara za povratnu kartu, više od dva puta niž8om nego za prevoz autobusom.
– To vam je onaj novi, lepi, gospođo, uživajte!, taj odgovor mi uliva nadu da ne moram da patim mnogo da bih uživala bar malo.
Voz je i zaista takav. Moderan, čist, brz. Otpravnica nam maše. Ima nas petoro u dva vagona, kondukterka kontroliše karte nasmejana. Divne, ljubazne žene. Još uvek je noć. Stavljam slušallice u uši i do Užica se više ničega ne sećam.
Život stao u 80-im
Stižem pre sedam, sve se tek budi, vlasnici kafića s cvetnim baštama čiste dvoriše, stanica je pusta, njena restoracija živi u osamdesetim prošlog veka, tanke ledenice vise sa zapuštenih oluka, a Sunce tek najavljuje da budućnost počinje odmah…
Preskačem deo o prijateljskom dočeku, strategiji dana na tremu divnog kampa u Kremni, svom engleskom zbog kojeg dobijam velike simpatije sagovornika i upalu mišića, idemo u Drvengrad, nikad nismo bili, pa eto za početak tako.
Susret, klapa 1:
Na raskrsnici vidimo ženu koja nosi četiri očigledno teške kese i maše nam rukom da vozilo s nemačkim registarskim tablicama, troje putnika i zatrpanim gepekom i jednim jedinim slobodnim i takođe zatrpanim sedištem, zaustavimo.
I da. Ulazi žena, prezahvalna što smo ljudi, naši ljudi (iako je s nama dvema i jedan svetski Nemac), dakle Živka je s nama u autu narednih petnaestak kilometara.
Fabrika para
Drvengrad je fabrika para, da se razumemo. Zanimljivi detalji i nazivi ulica, tu i tamo lep pogled na planinske vrhove i za evropske uslove bogati i ne tako ekskluzivni (ni u ponudi, ni u ceni) restorani, uglavnom su mesto okupljanja kineskih turista koji fotografišu besomučno, Srbiju doživljavaju kao neotkriveni deo egzotike i očigledno još uvek nisu stigli da obiđu ni stoti deo lepote u današnjoj Evropi.
Izuzimam festival ‘Kustendorf’, taj Kusturica, rendžer i filmski reditelj, uvek je znao da profitira.
Današnji očevi bi morali da na službenim putevima provode maltene čitav život za par dana u njegovom carstvu koje se prostire unedogled, od modernih teniskih terena u privatnoj fabrici raznih valuta do srceparajućih naziva kobajagi ulica i tufnastih šerpi u kojima raste ‘čuvarkuća’. Ko zna njegov opus, životni i stvaralački, zna o čemu pišem.
Ulaz dva evra.
Jer… ovde je sve u novčanicama. Nekako veštački, ofucano i predvidivo.
Divnoća prizora koji menja svest
Pa8r pogleda i rečenica i posle nepunih pola sata na putu smo do Višegrada, našeg nobelovca i te ćuprije čije svedočenje lepotom i strašču izaziva suze, hteli ili ne hteli to.
Granica s Federacijom BiH. Obožavam kad mi stave pečat u pasoš, valjda neki neostvareni snovi o putovanjima, ko zna, ipak, granični policajac overava da sam u drugoj državi, juhu! Došlo mi u trenutku da izađem iz kola i zagrlim ga kao brata rođenog, al’ nisam. Nešto kao ‘pristojniti ja’ zadovoljilo se osmehom i slanjem poljupca vazdušnim putem.
Drina i njen most, zadužbina Mehmed Paše Sokolovića, divnoća prizora koji menja svest.
Nestvarno je i lepa i zastrašujuća, mirna i uskovitlala, mračna i blistava svaka misao o njoj, njemu i svima koji žive zaduženi da lepotu (koja je pod okriljem Svetske kulturne baštine UN) očuvaju i predaju u ruke potomcima rođenim šest i kusur vekova kasnije.
Htela sam bosa po kamenu belom da hodam, ali i dan i kamen su već bili vulkanski usijani, pa sam uspela da uhvatim samo par sekundi bistrih misli i par minuta da saslušam 11-godišnjeg Bahtiju koji za novac, na sredini mosta gde su ostaci stražarske kule, napamet izgovara poznate podatke i slobodno prevodi dve mermerne ploče s natpisima na arapskom radoznalim turistima s drugih kontinenata na mešavini srpskog i bosanskog. U stihovima su, proveriću dan kasnije, i Bahtija ne izmišlja, da.
Kakav bogat bosanski lonac iskustva, predivno!
I posle Kusturice – Kusturica
Andrićgrad je scenografija, filmska. Ostvarena misao istog autora, opet taj Kusturica!, blještavo je bela i neautentična. Malo turista, prazni kafići, papreno skupi i pomalo dosadni suveniri, bleja tek da se ubije malo vremena i potroši puno para.
Lepe su skulpture Andrića i Njegoša, jesu, ali … Nisu dovoljne. Meni ne.
Glad, ona fizička. Prijatelji su vegani, rastajemo se na kratko. O najboljim ćevapima u Višegradu iskusno pitam lokalnog prodavca, vršnjaka.
– Idi, lepoto, kod Arsića. Vidiš onu belu kuću, e tu skreni levo, pa prva desno i ne mo’š da omaneš. Ajd u zdravlje, živa bila!
A kod Arsića…
Lokalni mangupi, ugledni meštani, svakojezični turisti. Pet u pola s lukom – sto dinara. Dok u starovremenskoj kafani čekam porudžinu puta dva za put nazad, pijem lokalno pivo i svi mi kažu ‘dobar dan, doviđenja, izvol’te, hvala, prijatno’ mnogo mi je najlepo, baš, baš onako lepo ljudski.
Ćevapi, čista desetka. U povratku, prejedena, grlim savetnika za uživanje. Napad sreće i nazad na granicu, pa onda i tužni rastanci sa lepotama svakojakim, a ipak retkim.
Susret, klapa 2:
Stižemo da obiđemo Živku koju smo povezli do posla. Radi u drvenoj crkvici na poslednjoj stanici ‘Šarganske osmice’, živi sto metara dalje, rekla mi je dok su prijatelji bili van auta na benzinskoj pumpi. Ja njoj da sam novinarka, da žudim za tišinom i da sam tu samo na dan.
Zove nas u goste, na kafu bar.
Dok se turisti iz tri vagona s početka prošlog veka, svako s šeširićem fluorescentne boje nalik građevinskim šlemovima, fotografišu za društvene mreže ili retko otvarane albume, nas četvoro sedimo u Živkinom dvorištu, prijatelji vegani piju sok od zove i kušaju slatko od malina, dok domaćica i ja delimo ‘Zaječarsko’ i selfiramo se da Živka pošalje sinu i unukama dokaz da ništa u životu nije slučajno.
I nije. Sutra da odem ponovo, kod nje ‘ma za pola sata, ženo!’ na astalu će mirisati krompiruša od domaćih kora, kozji sir i livadski med.
Ako je za život nečega dosta, onda je to – to.
Umor preti da pobedi, pola deset je uveče i sedim i čekam sama na užičkoj železničkoj stanici. Dolaze još dve devojke i voz.
– Je l’ ovaj lepi za Kraljevo?, pitam otpravnika, a duša mi se s dušom rastaje, dok ova prava već spava.
– Jeste, jeste, samo izvol’te…
Uspomene i poneki magnet za frižider
Izvolela sam još jedino da budna dočekam konduktera. Istog onog koji će me, dva i po sata kasnije, drmusati na železničkoj stanici u Kraljevu i sa smeškom ponavljati ‘stigli smo, ovo je poslednja stanica, gospođo, aj’te polako, probudite se, samo polako’…
Eto tako sam shvatila, još jednom, da iako putovanjem bežim od ljudi, u stvari, s putovanja uglavnom kući donosim ljude i poneki magnet za frižider, tek da se setim da sve nisam sanjala.
Ne bi mi to bio ni prvi ni poslednji put.
Dodaj komentar