Dragan Cigan, Srbin iz Bosne i Hercegovine, tog 22. jula 2007. godine bio je glavna vest u italijanskim medijima. Dragan je bez razmišljanja skočio u uzburkano more i spasio dvoje dece i pritom žrtvovao sopstveni život.
Trinaest godina kasnije, njegova ćerka Milica za portal Nova.rs priča šta joj je najteže u odrastanju bez oca, da li se upoznala sa decom koju je njen tata spasao i tako proglašen herojem u Italiji i šta je napisala u pismu koje mu je nedavno posvetila.
“Tate nema 13 godina, ali i dalje nam je u mislima. Sedela sam tako prošle godine i razmišljala o njemu i tako sam počela da mu pišem pismo”, priča Milica o ocu kom se zbog herojskog čina klanjala cela Italija, a koji je tamo otišao da kao zidar zaradi dodatni novac.
To pismo, koje je Milica podelila sa nama, prenosimo u celosti.
“Dragi tata,
Ja ne znam koliko su tople ruke tvoje.
Ja ne znam koliko je topao tvoj glas jer otišao si prerano.
Teško je živjeti sa time da te nikada nećemo bolje upoznati.
Često mislim o tebi i razgovaram sa mamom, gledamo i milujemo tvoje slike.
Niko i ništa ne može da te zamjeni i da ublaži tu bol koja je ostala.
Naviru mi sjećanja kada si se igrao sa mnom i sa sestrom, držao nas za ruke, milovao našu kosu i govorio nam da nas voliš.
Mnogo nam nedostaješ, svaki čas, svaki trenutak, svaki dan. Nedostaje nam tvoj osmijeh, tvoj zagrljaj, tvoj smisao za humor, tvoja volja i snaga za životom.
Prolaze dani, mjeseci i godine, a tebe nema da nam kažeš da nas voliš, da nas zagrliš, da nam kažeš da si ponosan na nas.
Da vidiš kako sestra i ja odrastamo i postajemo ljudi, gradimo svoj život.
Da vidiš kako se mama bori za nas svim snagama da nam ništa ne nedostaje.
Pruža nam svu svoju ljubav. Uči nas da budemo dobre, poštene, odgovorne, da pomažemo drugima kao što si i ti radio tokom svoga života.
U našim srcima ostavio si jednu pukotinu koja će uvijek biti neispunjena i prazna zato što te nema.
Nećemo te nikada zaboraviti, uvijek ćeš biti u našim srcima.
Borićemo se i živjeti kao što smo i do sada, ali tata, naš život nikad neće biti kao prije.
Imaćemo uspona i padova u životu, ali izborićemo se za nas i za tebe jer zaslužio si to i još mnogo više.
Ti si naš ponos i naše sunce što nas greje i anđeo čuvar koji nas čuva i posmatra sa neba.
Zauvijek ćeš biti naš heroj i bićemo ponosne na tebe dok smo žive.
Našoj djeci ćemo prenositi tvoju hrabrost i dobrotu, dragi naš tata.”
Osim ćerke Milice, koja danas ima 22 godine, Dragan je za sobom ostavio još jednu ćerku Marijanu i suprugu Dijanu. Tog kobnog dana na plaži u gradiću Jezolo talas je povukao dvoje italijanske dece, a od svih prisutnih jedino je Dragan smogao hrabrost da pritekne deci, mada je bio loš plivač. Nažalost, ogroman talas ga je odvukao u smrt. Potraga za telom je trajala 30 sati, a on je potom sahranjen u rodnom selu Branešci kod Čelinca.
Milica priča da se nakon toga njena majka pokazala kao veliki borac.
“Bila nam je i otac i majka od kada se to desilo.”
U te dane se dosta govorilo da su roditelji dvoje mališana koje je Dragan spasao brzo krenuli s plaže, da nisu ni sačekali da vide šta će biti s čovekom koji im je decu izvukao iz pomahnitalog mora i da ih je čak policija zadržala.
Međutim, Milica priča drukčije o porodici Bjanko.
“Mi smo se sa njima upoznali i bili smo kod njih kada smo u Italiji bili godinu, dve nakon što se sve desilo. Bilo je tužno. Malo potresno. Sestra je tad bila mala, ne seće se mnogo svega, da je tata spasao dečaka i devojčicu. Ta devojčica Marlen je isto godište kao i ja. Davno je to bilo, ali sećam se da su bili mnogo prijatni prema nama. Kazali su da im je žao što je naš tata nastradao, da nikada to neće zaboraviti”, priča Milica.
Ona je poslednjih godinu dana u Nemačkoj gde živi sa suprugom i njegovim roditeljima. I mada vreme neumitno ide, sećanje na oca ne prolazi.
“I ja i seka smo ponosne na tatu. Nismo ga zaboravile i nikad nećemo. On je naš heroj i anđeo čuvar.”
Dodaj komentar