Lepa Ivana Joksić (30) iz Obrenovca u koštac sa opakom bolešću uhvatila se sa samo 23 godine, kada je saznala da „za njenu jetru nema leka i transplatacija je jedini spas“.
Na ultrazvuku su uočene neke promene na jetri. Dobila je tada terapiju, ali ni posle 2 meseca provedena u bolnici, nije imala konkretnu dijagnozu.
Onda je krenuo da je savladava umor, a pojavila se i žutica. Posle detaljnih analiza i magnetne rezonance, saznala je da ima autoimunu cirozu jetre.
– S obzirom da je meni „čaša uvek do pola puna“, ni transplantaciju nisam smatrala smrtnom presudom. Čekanje ne bih izgurala da mi nije bilo porodice, pogotovu majke. Mislim da je njoj bilo najteže, jer je gledala svoje bolesno dete, a nije mogla nikako da pomogne – ispričala je.
Ostala bez osiguranja u isto vreme kad je dobila jetru
Dan kada je dobila novu jetru bio je najstresniji dan u životu, kaže lepa Ivana. Priseća se da je pokušala da kupi lek i tada videla da nema zdravstveno osiguranje, jer je dala otkaz na poslu.
Tog 6.novembra 2018.godine, dok je Ivana čekala da joj overe knjižicu, na drugoj strani, jedna mlada devojka od 15 godina otišla je zauvek.
Ivani je zazvonio telefon, a sa druge strane bila je Nataša Petrović iz Tima za transplantaciju, koja joj je javila da se pojavila jetra koja je po svim parametrima bila savršena za nju.
– Ne sećam se ni kako sam autom stigla do Urgentnog centra. Ali sam stigla. Ja, i još dvoje ljudi. I onda je opet krenulo čekanje.
– Sećam se da sam mami posle pet sati čekanja poslala poruku, koju ona još uvek čuva, da su tu jedna žena njenih godina i jedan stariji čovek, ali da osećam da ću jetru dobiti ja. Ali, opet je postojao taj crv sumnje. U jednom trenutku, kada sam pogledala tu drugu pacijentkinju, videla sam da je ona baš loše i iskreno sam poželela da ona dobije jetru. Jer ja ni tada nisam bila svesna koliko sam zaista i ja bila loše.
I onda je ušla doktorka Nataša i rekla da je hirurg odlučio da jetru dobijem ja. I to je bilo to. Ujutru sam se probudila zdrava. Malo ošamućena od lekova, ali ipak sam prebrodila najgore – priseća se ona.
Kako kaže, život narednih meseci pretvorio se u „male pobede“.
– Jedan dan sam uspela da ustanem. Drugi da napravim korak ili dva. A onda sam uspela i da odem u kupatilo. To je za moju bolest velika pobeda, jer sam svojim očima videla da sam zdrava. Posle ne znam ni ja koliko godina sam videla crvenilo na svom licu. Moje lice napokon više nije bilo žuto – priča Ivana.
– Ljudima koji su odlučili da mi poklone jetru svoje najmilije osobe mogu samo da kažem – hvala. Iako je to malo za ono što su oni meni dali. Oni su u mojim očima pravi heroji! Ljudi misle da smo mi, koji dobijemo organ jaki i hrabri, ali su ti ljudi još jači, jer su u najtežem trenutku odlučili da spase možda i sedam ljudi koje ni ne znaju. Ostali su možda bez majke, oca, brata, sestre, deteta…ali su smogli snage da i tada misle o drugima. U neku ruku, oni su osim mog produžili i život osobe koju su izgubili, jer ona živi kroz sve nas – prenosi važnu poruku Ivana.
„Devojčica sada živi kroz mene“
Ivana je u jednoj od izjava za Telegraf ispričala i da se upoznala sa porodicom devojčice čiju je jetru dobila i naglasila koliko je snage tada bilo potrebno.
– Njeni roditelji su tada izgubili svoje dete, ali su smogli snage i dali svoju saglasnost. I spasili su nečije dete. Ja sam danas živa zahvaljujući njima. Upoznala sam ih. Tačnije upoznala sam sestru, majku, baku i deku. Nemam reči za tu divnu porodicu. Videli smo se za Sv. Petku. Sasvim neplanirano, susret je bio toga dana. Teško mi je da pričam o tome – ističe Ivana.
Izvor: Mediji
Dodaj komentar