Strahujete da će vas neko ubiti ako potpišete donorsku karticu, da će prodati vaše organe? Želite „čitavi“ na onaj svet? Ne bojte se – zakon je strog, crkva se slaže, a i ništa vas neće boleti.
Donorsku karticu sam potpisala pre skoro godinu dana. Ništa se otada nije promenilo, ništa mi se nije desilo od onih strašnih priča koje kruže: da će me nakon potpisivanja neko „seckati“ i prodati moje organe, da sam time prizvala smrt i bolesti, piše Dragana Todorović za Mondo.
Zdrava sam, osećam se bezbedno, i srećna sam – verujem u to da će kada me više ne bude, barem neki moj organ nastaviti svoj život u drugoj osobi. Neko će, možda, opet disati zahvaljujući mojim plućima, ili će se zaljubiti zahvaljujući mom srcu. Divota!
Ako niste znali, u mnogim razvijenim zemljama u svetu, usvojen je zakon o „pretpostavljenom donorstvu“ – svaka osoba je donor organa, osim ukoliko se njegova porodica izjasni drugačije nakon smrti te osobe.
Statistika u tim zemljama pokazuje da je procenat onih koji ne pristanu na doniranje organa veoma mali, i zbog toga kod njih nema liste čekanja za transplantaciju bubrega, srca i ostalih organa, kao što je to slučaj kod nas.
U Srbiji, u ovom trenutku, oko 1.000 ljudi čeka poziv za transplantaciju organa. Nažalost, većina njih neće dočekati taj najvažniji poziv u životu i informaciju da je pronađen organ za njih. Naime, u Srbiji oko 30 ljudi godišnje umre čekajući organ, zato što je 2015. bilo svega 18 donora, zahvaljujući kojima su obavljene 32 transplantacije bubrega, sedam transplantacija jetre i pet srca, a ove godine urađena je samo jedna transplantacija srca!
Da li vas ovi brojevi brinu? Možda razmišljate – ma, neće to mene!
„Ako niste znali, 16 puta je veća verovatnoća da će vam zatrebati tuđ organ, nego da ćete biti u prilici da svoje organe date nekom drugom“, rekla mi je savetnica za poslove transplantacije organa u Upravi za Biomedicinu Ministarstva zdravlja, dr Aleksandra Vlačić, kada sam potpisala donorsku karticu.
Bilo je to na jednoj modnoj reviji u Beogradu, gde se, verovali ili ne, napravio red ispred štanda na kojem je pisalo „Produži život“.
Ako ste propustili ovu priliku, donorsku karticu možete da potpišete u domovima zdravlja.
Gde sve mogu da se potpišu donorske kartice
To ne traje dugo. Potrebno je da ste punoletni, da kod sebe imati svoju ličnu kartu, i da popunite obrazac. Treba vam i jedan svedok, ali to može da bude bilo ko, čak i osoba koja radi u tom domu zdravlja, medicinska sestra, lekar.
„U Srbiji ima 150.000 donorskih kartica, a da bi postala član Eurotransplanta, organizacije država Evrope koje imaju zajedničke liste čekanja za doniranje organa, moramo da imamo oko 10 donora na milion stanovnika“, kaže dr Aleksandra Vlačić, koja mi je naglasila da obavezno obavestim svoju porodicu da posedujem donorsku karticu.
Da li to znači da moja kartica nema vrednost bez saglasnosti moje porodice?
„Vi potpišete karticu, dobijete je i nosite uvek sa sobom, ali morate o tome da obavestite i svoje najbliže, jer ukoliko vam se desi moždana smrt, oni moraju da odluče da li će vašu želju da donirate organe poštovati ili ne. Naš zakon nalaže da se u slučaju moždane smrti obavezno razgovara sa porodicom.“
Dakle, ako porodica kaže – ne, onda je to – ne?
„Tačno tako. Zato smo 2009. pokrenuli kampanju ’Produži život’ čiji je cilj da ljudima objasnimo važnost donacije i transplantacije. Želimo da razbijemo mitove i ružan stav koji postoji u našem narodu u vezi sa tim. Ljudi se plaše, misle da je to nešto nelegalno, ne znaju da Zakon o transplantaciji organa strogo štiti donora. Zato koristimo prilike poput ove, da o tome sa ljudima razgovaramo kada su opušteni, kada su došli da se zabave.“
Čega se sve ljudi plaše?
„Mnogima je teško da tokom života pričaju o smrti, neki se boje da time prizivaju bolesti, zlu sudbinu. Ima i onih koji misle da će ih neko ubiti kada potpišu donorsku karticu, izvaditi im organe i prodati ih.“
Šta je važno da se zna u vezi sa tim, šta sve objašnjavate neodlučnima?
„Važno je da znate da o transplantaciji ne odlučuje nekoliko ljudi, već čitav tim stručnjaka. Dijagnostikovanje moždane smrti potvrđuje komisija od tri člana, nakon što uradi tri testa. Zatim se razgovara sa porodicom preminulog. Ukoliko dobijemo odobrenje za transplantaciju, tome pristupa tim od preko 100 zdravstvenih radnika. Takođe, svaki donor se tretira sa dužnim pijetetom, dostojanstveno se prirpema za sahranu.“
Da li maloletne osobe mogu da budu donori, i da li postoji gornja starosna granica?
„Ne mogu maloletne osobe da doniraju organe, ali mogu da ih dobiju. Gornja starosna granica ne postoji. Procena donora se radi tek nakon što čovek premine. Nekad se desi da mladi ljudi imaju maligne bolesti, metastaze. Takođe, imali smo slučaj da je transplantiran bubreg osobe koja je preminula u 95 godini. Bubreg je dobio čovek od 60 godina.“
Da li među potpisnicima donorskih kartica ima više muškaraca ili žena, i iz kog su društvenog miljea?
„Više je muškaraca nego žena, uglavnom su to mlađi ljudi, prosvećeniji, boljeg obrazovanja, intelektualci, jer oni imaju više prilika da se na pravi način informišu o doniranju organa. Ljudi koji imaju niže obrazovanje, nemaju priliku da budu na mestima na kojima će im stručnjaci objasniti šta znači i kako se vrši doniranje i transplantacija organa. Zanimljiv je i podatak da na severu Vojvodine skoro 80 odsto ljudi pristaje da donira organe, dok je na jugu zemlje taj procenat mnogo niži.“
Koji sve organi mogu da se doniraju i da li osoba prilikom potpisivanja kartice može da kaže koje svoje organe želi da da na transplantaciju, a koje ne?
„Od jednog čoveka nakon što premine, može se spasiti 16 ljudi i to transplantacijom rožnjače, srca, pluća, kože, bubrega, kosti, creva. Kod nas se trenutno transplantiraju samo srce, pluća, bubrezi i rožnjača. Kartica se odnosi na sve organe, ali naš zakon nalaže da tokom razgovora koordinatora za transplantaciju i porodice preminulog, porodica ima mogućnost da odluči koji organ će biti doniran. Ali, donatori uglavnom ne prave selekciju tog tipa.“
I dok smo doktorka Vlačić i ja razgovarale, red za potpisivanje donorske kartice se znatno smanjio, ali se nadam da će ovaj tekst barem neke od vas ubediti da stanu u neki novi red ispred štanda „Produži život“, ili da će se u svom domu zdravlja raspitati kako i gde mogu da budu humani i plemeniti – da potpišu donorsku karticu.
Verujte mi, nećete se pokajati. Šta više!
Znači jako je važno da se NAPIŠE da osoba mora biti ŽIVA ,A NE PREMINULA,lekari kažu da osoba ima moždanu smrt ,ali ona mora biti fizički ŽIVA DA BI DONIRALA ORGAN.