U nepunih sedam decenija, koliko je dr Artur Munk imao kada je napustio ovaj svet, stalo je istorije, uzbuđenja i preokreta za pet života. Što silom prilika, što trbuhom za kruhom, ovaj znameniti lekar, rođeni Subotičanin, proputovao je pola sveta: bio je član posade “Karpatije”, broda koji je, ploveći iz Amerike u Evropu, spasavao preživele s “Titanika”, vihor Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije odveo ga je čak do granice Evrope i Azije, u Jekaterinburg, gde je, sticajem okolnosti, bio među onima koji su poslednji videli ruskog cara Nikolaja II Romanova.
Kao talentovan pisac, inače blizak prijatelj čuvenog mađarskog pesnika Dežea Kostolanjija, bio je član delegacije srpskog PEN-a na svetskom kongresu pisaca u Dubrovniku.
Spomenik i ulica
Nije nikakvo čudo što se Subotica i dan danas ponosi doktorom u čijoj privatnoj ordinaciji, koju je držao između dva rata, siromašni pacijenti nisu plaćali lečenje, a koji je nakon oslobođenja, u mladoj socijalističkoj Jugoslaviji, sve svoje znanje i entuzijazam upregao u organizovanje i opremanje domova zdravlja.
Iz zahvalnosti i poštovanja, Subotičani su omiljenom lekaru podigli spomenik, a jedna ulica u gradu nosi ime dr Artura Munka.
Brodski lekar
Odrastao je u siromašnoj porodici mađarskih Jevreja i vrlo rano ostao je siroče, a brigu o njemu preuzela je baka po majci. Uprkos životu u velikoj oskudici, Munk je bio briljantan đak, pa je uz podršku bake nastavio školovanje u gimnaziji, nakon čega je upisao je medicinu u Budimpešti.
Odlično je vladao nemačkim i engleskim jezikom, koje je usavršio u vojsci u Salcburgu, pa je stekavši doktorsku diplomu lako dobio dobro plaćen posao brodskog lekara u kompaniji Kanard lajn, čije su prekookeanske lađe prevozile putnike i robu preko Atlantika.
“Karpatija” i “Titanik”
Radeći kao doktor na prekookeanskoj lađi, nagledao se svega i svačega: hodao je zemljotresom razorenom Mesinom, pokušavao da zaustavi epidemiju smrtonosne azijske kolere koja je pogodila siromašne emigrante smeštene u potpalublju, no, svakako najupečatljivija plovidba dr Artura Munka bila je ona na “Karpatiji”, brodu koji je prvi pritekao u pomoć nastradalim putnicima s “Titanika”.
Kada se ukrcao na džinovsku lađu koja je iz njujorške luke isplovila 11. aprila 1912. godine, dr Munk je, kako je zabeležio u svom dnevniku, očekivao mirno putovanje. Tri dana kasnije desila se katastrofa “Titanika”, a brodski doktor je, zajedno s oficirima, pomagao putnicima iz čamaca za spasavanje da se domognu palube “Karpatije”.
Začudo, nikome od njih nije bila potrebna lekarska pomoć, bili su promrzli i uplašeni ali zdravi i čitavi.
Velike počasti
Brod se vratio u njujoršku luku, iskrcao sedamsto šest preživelih i odmah nastavio putovanje u Evropu. A nakon što je ponovo pristao na dokove Velike jabuke, kapetanu Rostronu i posadi, čiji je istaknuti član bio i dr Munk, priređen je veličanstven doček.
Od Amerikanaca su dobili visoke novčane nagrade i specijalnu medalju s reljefom “Karpatije” na čijoj su pozadiniu ispisane reči zahvalnosti za časnu i herojsku pomoć preživelma sa “Titanika”.
Ratni zarobljenik s privilegijama
Posle svega, Artur Munk više nije putovao preko okeana, ali daleko od toga da mu je na kopnu bilo lakše. Nakon što ga je država poslala u Rumuniju kako bi suzbio epidemiju kolere, a potom da leči radnike na pruzi Ogulin- Knin, izbio je Prvi svetski rat i dr Munka je mobilisala austrougarska vojska.
U rusko zarobljeništvo dopao je 1917. godine, u vreme kada je počela Oktobarska revolucija, čiji je završetak bilo teško predvideti jer je cela Evropa bila na strani cara, dok su boljševici imali ogromnu podršku u narodu.
Dr Munk je neko vreme bio u logoru, da bi ga potom prebacili u Jekateringburg, gde ga je švedski Crveni krst postavio za upravnika bolnice za ratne zarobljenike, što mu je donelo određene privilegije i znatno olakšavalo život u sužanjstvu.
Susret s carom Nikolajem Romanovim
U dalekom gradu na Uralu, na samoj granici sa Sibirom, Artur Munk je sreo ženu svog života, lepu Elzu Šliskevic, ćerku bogatog Jevrejina iz Rige, čija je bliska prijateljica bila gospođa Klemens, dvorska dama Romanovih.
Mladi doktor je, brinući se o njenom zdravlju,brzo je stekao poverenje otmene dame, bliske družbenice kraljice Aleksandre. Gospođa Klemens imala je dozvolu da posećuje carsku porodicu zatočenu u vili Ipatjevih u Jekaterinburgu i jednom prilikom uputila se tamo u pratnji dr Munka koji je kroz otvorenu kapiju ugledao nekada moćnog vladara Nikolaja II kako besciljno šeta po dvorištu.
Bilo je to nekoliko nedelja pred pogubljenje carske porodice, koja nije dočekala spas, koji je pristigao mesec dana kasnije kada su “beli”, doduše nakratko, ponovo zauzeli Jekaterinburg. Doktor Munk, i dalje zarobljenik iz rata koji je uveliko bio završen, po ko zna koji put dobio je nove zapovednike.
Konačno – sloboda
Dok se vlast “crvenih” i “belih” smenjivala po gradovima kao na filmskoj traci, dr Munku se u Šadrinsku, gde je tada vodio bolnicu, rodio sin Đorđe, što je bio motiv više da pobegne iz Rusije razorene svetskim a zatim i bratoubilačkim ratom, kojom su u to vreme harali glad i bolesti.
Umalo je umro od tifusa, ali boljševici, koji su u to doba ponovo zauzeli grad, nisu imali milosti – čim je malo prezdravio prekomandovali su ga u Petersburg, bez šanse da ga skoro puste kući.
Odatle je 1921. godine, zahvaljujući lukavstvu i sreći, uspeo, zajedno sa ženom i detetom, da prebegne u Finsku i, preko Nemačke i Austrije, konačno stigne u novu domovinu – Kraljevinu Jugoslaviju.
Na istorijskom kongresu PEN-a
Dr Munk je u rodnom gradu otvorio ordinaciju a prihode je dopunjavao uspešno se baveći književnim radom, pa ga je srpski PEN klub izabrao za predstavnika mađarske manjine na 11. kongresu Međunarodnog PEN-a u Dubrovniku.
Na tom istorijskom skupu, kao i većina članova ove ugledne svetske književne institucije, pozdravio je govor tadašnjeg predsednika, čuvenog engleskog pisca H.G. Velsa, koji je osudio nacizam i paljenje knjiga “nepodobnih” autora koje je potreslo čitav kulturni svet. Nakon nemačka delegacija demonstrativno napustila Kongres.
Hvala doveka
Književni opus dr Artura Munka nije velik, ali to ne umanjuje značaj dela poznatog subotičkog doktora.
Sva četiri njegova romana objavljena su na mađarskom jeziku i odlično su prošla kod čitalaca, pa je unuka Stela, koja ne pamti dedu jer je imala samo nekoliko meseci kada je preminuo u novembru 1955. godine, odlučila da prevede knjigu “Hvala doveka” koja je, zapravo, autobiografija dr Munka i svojevrsno svedočanstvo vremena u kojem je živeo.
Pošto Stela živi u Sloveniji, gde je penzionisana kao lekar, u štampu je prvo otišlo slovenačko izdanje koje je izazvalo veliko interesovanje javnosti, a krajem godine, takođe u njenom prevodu, roman će biti objavljen i na srpskom jeziku.
Izložba u čast godišnjice
U saradnji s Hargitom Gažo, agilnom upravnicom Muzeja opštine Bačka Topola, u Gradskom muzeju u Subotici je 2016. godine, u čast 130-godišnjice rođenja Artura Munka, otvorena izložba posvećena književnoj zaostavštini poznatog doktora, na kojoj su prikazani njegovi rukopisi, između ostalih i dragoceni dnevnik koji je vodio tokom Prvog svetskog rata.
Tu su i fotografije i predmeti koje je koristio privatno i u svojoj ordinaciji – pisaći sto, fotelja, lekarska torba, pečat i razna dokumenta, a najistaknutije mesto zauzima srebrna kašičica, jedino blago koje mu je ostalo od oca i majke, koju je kao najveću dragocenost čuvao sve do smrti.
Izložba je kasnije preseljena u muzej u Bačkoj Topoli, a Hargita Gažo ističe da će se potruditi da se pretvori u stalnu postavku.
Dedinim i pradedinim stopama
Među potomcima Artura Munka ima mnogo lekara: osim Stele, medicinu su završili i doktorovi praunuci Igor i Aleksandar, sinovi Aleksandre Hes, njegove starije unuke, čiji je muž Kris takođe lekar.
Inače, o unukama čuvenog doktora, nakon razvoda njihovih roditelja, najviše se starala baka Elza koja nikada nije prežalila voljenog muža.
Dodaj komentar