Biti dobar roditej je možda najteži zadatak sa kojim se suočavamo tokom života. Često je teško pustiti decu da se osamostale i krenu svojim putem. Strah da im se može desiti nešto loše je u konstantnom sukobu sa osećajem da ih treba pustiti da sami kroje svoju sudbinu.
U narednim redovima možda pronađete odgovor kako ovo učiniti na što bezbolniji način i po vas i po vašu decu.
Roditelji su na leto svog sina slali kod bake, putujući sa njim vozom i vraćajući se kući sledećeg dana. Nakon nekolıko godina, kada je dečak porastao, rekao je roditeljima:
“Sada sam odrastao, šta mislite da ove godine pokušam da odem sam kod bake?”
Posle kraće rasprave, njegovi roditelji su se složili sa njim. Voz se spremao da krene, dečak je stajao na prozoru vagona dok su mu otac i majka mahali i davali poslednje savete.
U jednom momentu voz je polako krenuo, otac je prišao dečaku i:
– Ako se u jednom momentu osetiš neprijatno, usamljeno ili uplašeno… ovo je za tebe! – rekao i stavio mu nešto u džep.
Voz je krenuo, dečak je sada bio sam, stranci oko njega su se gurali, smejali jedni sa drugima, ulazili i izlazili iz kupea.
Posle nekog vremena u kupe je ušao kondukter, uzeo prvo dečakovu kartu i dok je gledao naglas je komentarisao da putuje sam, par osoba iz kupea koji ga do tog momenta nisu ni primećivali su ga pogledali sa sažaljenjem.
Jedna osoba je čak pokazivala prstom na njega šapćući nešto osobi do sebe.
Dečak je odjednom počeo da se oseća veoma neugodno, a svaki dodatni pogled na njega u kupeu mu je tu količinu neugodnosti samo povećavao i povećavao.
Polako je spustio glavu, sklupčao se a suze su mu tog momenta krenule niz obraze. Tada se setio da mu je otac nešto stavio u džep. Drhtavim rukama je napipao papirić i odmah ga je otvorio.
Na papiru je pisalo:
– Sine, mi smo u poslednjem vagonu.
Moramo pustiti decu da lete, moramo im pokazati da im verujemo, ali moramo biti u poslednjim vagonu istog voza sve do momenta dok se ne suoče sa životom… u pravom smislu reči.
Izvor: Facebook/Niste znali
Dodaj komentar